Ovih dana me baš "pritislo" koješta i ne mogu a da se ne zapitam: kako ljudi postaju zli?
Imam velik problem samo zato što je jedan bolestan (ali zaista bolestan) um smislio da čini pakosti i drugi (za njega ne kažu da je bolestan, ali je svakako bolesno sujetan) uporno odbija da prihvati svoje greške.
To što je prvi (onaj bolestan) sve izgubio i što će najverovatnije završiti u zatvoru (čitava priča nema veze sa mnom), a što je drugi doživeo "ribanje" od strane sopstvenih rukovodioca i to predamnom, slaba je uteha, kad i ja gubim.
Jer onaj prvi (bolesni) ne preza ni od čega samo ako može da napravi pakost, a ovaj drugi se još opire i "rita" posebno zato što je ponižen u mom prisustvu.
I da li je uopšte dobro ne želeti nikakvu ličnu "osvetu", ne osećati se dobro zato što je drugima loše?
ja znam... ali se iskreno nadam da taj osećaj delim sa većinom. Bez obzira na onu trunčicu zadovoljstva za činjenicu da neko plaća neku cenu za stvari koje je sam činio drugima...
Imam velik problem samo zato što je jedan bolestan (ali zaista bolestan) um smislio da čini pakosti i drugi (za njega ne kažu da je bolestan, ali je svakako bolesno sujetan) uporno odbija da prihvati svoje greške.
To što je prvi (onaj bolestan) sve izgubio i što će najverovatnije završiti u zatvoru (čitava priča nema veze sa mnom), a što je drugi doživeo "ribanje" od strane sopstvenih rukovodioca i to predamnom, slaba je uteha, kad i ja gubim.
Jer onaj prvi (bolesni) ne preza ni od čega samo ako može da napravi pakost, a ovaj drugi se još opire i "rita" posebno zato što je ponižen u mom prisustvu.
I da li je uopšte dobro ne želeti nikakvu ličnu "osvetu", ne osećati se dobro zato što je drugima loše?
ja znam... ali se iskreno nadam da taj osećaj delim sa većinom. Bez obzira na onu trunčicu zadovoljstva za činjenicu da neko plaća neku cenu za stvari koje je sam činio drugima...
