изгубљени круг

два и по месеца од како сам прекинуо везу и било какав контакт са М. Натерао сам себе да се у потпуности одрекнем од М. јер било је критично, или да пукнем од љубоморе и да се урушим у сивило, или да наставим даље. Остао сам био без снаге, сви ти мали ударци су ми крали снагу као ситни пољски мишеви од којих се тресе цео силос. Полако оздрављујем, постајем поново једно. Пре неки дан ме је друг питао да ли и даље осећам љубав према дотичној особи. Збунило ме то питање, још ме више збундио одговор који је био позитиван. Не умем да мрзим, у томе је проблем. Прихватићу то и волећу и даље, па макар се више и никада не видимо. Могу ја да волим и са даљине, али не могу да се вратим на старо.
Сујетан сам... ко змај! и то ме кида, рањавам тако самог тебе.
Очекујем пуно од људи, и то ме још више разбија. Све рачунам одан сам пријатељ, очекујем да и мени пријатељи буду одани и да поштују моју територију (уф како то оштро звучи, територија, као да сам неки властелин...). Никако да научим да ништа не очекујем, да прихватим ствари као дар и да је све без обавеза, без оданости, без снаге погледа. Али не умем, нисам такав. Увек се осетим као дете кад му обећају чоколаду или неку другу награду ако буде добро. Тако и ја, увек се детињасто надам и очекујем да ми се врати један део онога што пружим. Пазим на другове да их не увредим у некој шали, у неком поступку, у неком потезу, па и када се напијем, и онда се исконтролишем. Нисам мали. Кажем себи: "Пази, Имај меру! Седи ту и гутај то пиво! Алкохол није оправдање да будеш бахат и похотан, то је само изговор! буди смеран! буди cool!" Али, то није довољно. То је обично с...ње. Сви око мене дивљају, а ја одабрао прави тренутак да будем фин и одмерен...
Исто је било и у суботу вече. Пуно пива, пуно приче, касније клуб и добра музика од чије јачине не чујеш сопствене мисли. Изашао сам са новом симпатијом А. Мада нисам ни знао да ми је симпатија, мислио сам "може бити нека шема, али делује јако бистро за своје године, ко зна, можда буде и пријатељство... " Од речи веза се у последње време јежим, толико ме застрашује да не помишљам ни да купим рибице... Позвао сам био ортака Х, супер је друг, са њиме је увек загарантован провод... Прво пиво, друго, треће, играм, игра и симпатија, као супер се зезамо... Видим ја има ту нечег јачег од дружења, али не почињем са мувањем, кулирам, већ ми се мути све од пива, не би да се кајем сутра ујтру због испада... држим се уздржано... игра се наставља... Ето га и Х, проналази нас у гужви и придружује се нашем малом клубу... и ми се ту губимо као нека срећна екипа, као сви играмо и уживамо... силно пиво ме тера да оверим вц, пробијам се кроз масу... срећем другог ортака, позрављамо се, ја настављам назад до моје мале екипе, али у међувремену се прихватам моблиног, и видим поруку од симпатије... каже "баш ми се допадаш", ја помало збуњен а богами и мило ми, одговарам: "и ти се мени допадаш" и приближавам им се... настављам да ђускам, лудило, кад видим хоће мала да се љуби, хоћу и ја, али сам прсо од пива, а и као и нећу, не волим да се цмачем у јавности, ја то волем у мраку, скривено и слатко(јер пољубац је нешто, нешто необјашљиво, лично, магично)... избегавам пољубац у уста, и узвраћам додиром усана на врат... и притом јој кажем: "нећемо овде..."
и као све је суперишка, настављамо да се зезамо, кад није прошно пар минута и видим ја Х и симпатија се љубе... ја оно искулирао... као одем по пиво... кад се вратио они ко мршаве свиње, једно преко другог... ја прсо... сморио се ко чопор змајева и изгубио се у гомили... чак ме није ни било блам ни страх од свих тих риба и ликова које у животу нисам видо, узо ново пиво, нашо негде столицу и гледам Х и симпатију из даљине и кроз облак дима и не верујем... ај симпатија и није симпатија баре не за мене (класично кисело грожђе), мислим кад тако лако пада на моје другове... али не верујем да Х може тако да ме искулира, можда ако смо разменили пар речи од како је дошао, ништа ме није питао... ни ко ми је то, ни да ли ми се можда допада, ма ништа... а супер смо другари 3 године... али кад боље размислим нема шансе коју тај није искористио... оверио је сваку прилико коју је зграбио преко мене да упозна... а још ме више чуди то што не капирам себе, како ми то до сад није сметало, како не видех раније да је смрда... Највише ми није јасно што ме је то толико погодило? па ја симпатију знам 2 дана, а ехтра сам се сморио... Јесам ли ја стварно толико сујетан?
У ком свету ја живим кад гајим неке фантазије о оданости и привржености пријатељима... А можда сам и мек према себи и превише очекујем од света/људи...
И шта сад да урадим... Најбоља је тишина. Искулирам све и одем у три лепе... Да изнапушавам Х-а, тотално узалудно, поготово ако сам није скапирао неке ствари. Боље је бити сам, па чак и без пријатеља него се дружити са скотовима.
како постати оштар? јел може то да се научи или се родиш са тиме?
 
iznevereno prijateljstvo nije nista novo,pogotovo u danasnja vremena. i meni je najbolja drugarica namestila lepu igru,ali se ipak na kraju sve okrenulo u moju korist. otkaci tog druga jer i vise je nego ocigledno da neki ljudi prosto ne zasluzuju poverenje,naklonost i na kraju krajeva nisu vredni da se na njih trosi vreme. a simpatija???.... pa ni ona nije bogzna sta,dok je izasla s tobom a zavrsila ko zna s kim... pozdrav,i ne dozvoli budalama da te povredjuju...budi iznad njih.....
 
I ja puno ocekujem od drugih :( Ustvari, ocekujem da ako sam dobra prema njima i tu da ih saslusam i da im se nadjem, da valjda i oni mogu to isto da urade. Simpaticno je da devojku zoves simpatijom a imas 28 god :) Ne znam sta si uradio sa H, ali znam sta bih ja uradila... Imas dovoljno godina da sam shvatis neke stvari, necu ja da te savetujem :) Mislim da mozes da postanes ostar, tako sam ja makar cula ;)
 

Back
Top