Овако углавном гласи уобичајено мишљење о бесмртности:
Бесмртност на начин вечног трајања овакве егзистенције , у оваквом свету, под оваквим природним законима јесте нешто најгоре што можемо замислити.
Чак и када би били уклоњени сви проблеми егзистенције, чиме би испунили то време?
Као што каже Шопенхауер:
Ту се не би радило о годинама, о деценијама, него о милијардама, о трилионима, о квадралионима година. О вечности! Морали би да исте књиге читамо не неколико пута, него трилионима пута. Да исте сцене и радње понављаш опет и опет...стално понављаш једно исто у вечности.
Замисли ту досаду, ту апатију, тај безизлаз?
Али пустимо такве фантастичне маштарије које изничу из оног нагона воље за животом који је успео да од пакла у свестима људи направи рај кога они желе.
То је мајсторија оне метафизичке воље која нас је довела у ово стање. То је идеал сваког затвора. Учинити да затвореници не знају да су у њему и да уместо да беже желе да у њему буду.
Вратимо се истинама :
Ми јесмо бесмртни, јер никада нити смо настали, нити можемо нестати, него егзистирамо на начин квалитативне множине, одувек. Почетак има само ова представа у којој смо, она има и крај. Али наше суштинско биће, наш дух не познаје нити почетак, нити крај, нити бескарај.
У том смислу јесмо бесмртни.
Besmrtnost je najbolja.
Kad jednom besmrtnost bude spremna za nas, i mi cemo biti spremni za nju. Dakle, promenicemo se ..mnogo..sustinski.
Kako neko ko tvrdi da voli zivot ne zeli da zivi vecno?
Бесмртност на начин вечног трајања овакве егзистенције , у оваквом свету, под оваквим природним законима јесте нешто најгоре што можемо замислити.
Чак и када би били уклоњени сви проблеми егзистенције, чиме би испунили то време?
Као што каже Шопенхауер:
Претпоставимо да је људска раса премештена у Утопију где би све аутоматски расло из земље а печени голубови летели около;,где би свако истог трена нашао своју драгу и не би имао потешкоћа да је задржи; онда би људи умирали од досаде или обесили сами себе, или би се борили, давили и убијали једни друге и тако себи изазвали више патње него што су им сада намењене по природи. Тако да за овакву расу, ниједна другачија егзистенција није погодна.
Шопенхауер Парегра и палипомена
Ту се не би радило о годинама, о деценијама, него о милијардама, о трилионима, о квадралионима година. О вечности! Морали би да исте књиге читамо не неколико пута, него трилионима пута. Да исте сцене и радње понављаш опет и опет...стално понављаш једно исто у вечности.
Замисли ту досаду, ту апатију, тај безизлаз?
Али пустимо такве фантастичне маштарије које изничу из оног нагона воље за животом који је успео да од пакла у свестима људи направи рај кога они желе.
То је мајсторија оне метафизичке воље која нас је довела у ово стање. То је идеал сваког затвора. Учинити да затвореници не знају да су у њему и да уместо да беже желе да у њему буду.
Вратимо се истинама :
Ми јесмо бесмртни, јер никада нити смо настали, нити можемо нестати, него егзистирамо на начин квалитативне множине, одувек. Почетак има само ова представа у којој смо, она има и крај. Али наше суштинско биће, наш дух не познаје нити почетак, нити крај, нити бескарај.
У том смислу јесмо бесмртни.