NEĆEŠ POGODITI KO DOLAZI NA VEČERU - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

LBarbara

NEĆEŠ POGODITI KO DOLAZI NA VEČERU

Oceni ovaj blog
"Stevo, Stevooooo!", dozivala je iz sobe.
Zidni sat pokazivao je četrdeset pet minuta do ponoći, i taman se bio ponadao kako će uspeti da uhvati malo okrepljujućeg sna.
Mogao je samo pretpostaviti koliko je fizičkog napora uloženo u taj poziv, koliko snage za vapaj koji jedva da je ličio na krik. Da mu nije bila supruga već skoro pet decenija, i da se kobna bolest nije podmuklo ušunjala u njihov dom, nikada ne bi dozvolio da mu se život tokom poslednjih šest meseci pretvori u dvadesetčetvoročasovno bdenje, unapred osuđeno na uzaludnost. Dobro, možda nije dežurao baš puna dvadeset četiri sata, i svakako nije stalno mislio na ženine patnje ... a i saosećanje je većim delom iskapalo, pretvorivši se u ravnodušno iščekivanje smrti i - povremeno - u prezir prema bliskom biću koje se tako brzo i lako lomi pod teretom bolesti.
Naravno, on joj nikada ne bi priznao svoj stav o preko potrebnoj dostojanstvenosti umiranja. Dovoljno dugo su živeli zajedno da zna kad i šta ne treba reći ili, čak, kada je treba pogledati u oči i slagati bez griže savesti. Tešio je i bodrio ženu kao što su mu lekari savetovali, mada niko od njih, pa ni on, nije verovao u floskulu o samoizlečenju toplim rečima i mantrama iz instant psiholoških priručnika. Ipak, osećao se dužnim da je što prikladnije isprati na onaj svet. Zarad pedeset godina braka i relativne sloge koju je mogao pripisati isključivo svom blagom temperamentu.
Bio je to jalov brak, bez dece. Sklopljen na brzinu, čim je prošla zaljubljenost pokazao se kao sudar dva sveta. Očekivao je nešto krupnije i uzvišenije, neki fantastičan spoj srodnih duša. Očekivao je ženu s kojom će se razumeti i dok ćute; partnerku koja će mu nesebično podariti celu sebe, i on bi - da je takvu pronašao u njoj - uzvratio istom merom. Nije mogao okriviti sopstvene ideale, taj konglomerat namera i želja koji su se ispostavili kao snovi; mogao je samo zaključiti da je njihov zajednički život rezultat neslane kosmičke šale.
Svakako da je (posle prvog šoka zbog dijagnoze) bio tužan zbog njenog mučnog stanja, i da mu je bilo teško da bude svedok ženinog laganog umiranja, ali u poslednje vreme osećanja su mu bila izmešana i borio se sa jednim, posebno neprijatnim - ljutnjom. Jer, žena je sve više ličila na ogromnog parazita koji mu se grčevito zakačio za telo i mozak. Iz njega je isisavala energiju; radio je sve što je bilo neophodno da je održi ali trud nije davao rezultate. Naprotiv. Ulagao je snagu, maštu i volju da joj spremi hranu a ona se i pored toga topila. Svakog dana kupao je njeno telo peškirima natopljenim u mirišljavu sapunicu, a ona je sve više smrdela na leš. Po celu noć zabavljao je kojekakvim pričama, napinjući se da od umora i pospanosti ne padne sa stolice, a ona je tražila još, još ... još.

Neka se malo strpi, pomislio je zlovoljno. A šta bi bilo da ja nisam - ja, da sam jutros zaboravio da stavim slušni aparat ili sam, ne daj Bože, kljakav pa se teško krećem?
"Dođi brzo!", čulo se. Glas je sad već zvučao kao samrtnički poziv u pomoć. Možda je došao ONAJ trenutak, palo mu je na pamet, i na mah je osetio mešavinu uzbuđenja i tuge. Zamislio je scenu u kojoj suprugu nežno drži za ruku a njena duša se, poput magličastog oreola, izdiže i nestaje kroz prozor s poslednjim tragovima stare godine.
A onda se, na pragu spavaće sobe, suočio sa stvarnošću. Soba je vonjala na egzistencijalni očaj i bedu: asepsol, jeftinu kolonjsku vodu kojom je pokušavao da prikrije vonj mokraće, i ustajali duvan. Ženino izmršavelo telo, uvijeno u čauru od jorgana, u krevetu pod diskretnom svetlošću lampe, podsetilo ga je na svežu humku na mesečini.
"Molim te, daj mi jednu cigaretu", kazala je tiho.
Nije odgovorio, samo je podigao obrve.
"Jednu. Zaboga, večeras je Nova godina, možda moja poslednja!"
Oboje su znali da je možda višak u rečenici. Izvadio je paklicu iz džepa kućnog mantila, zapalio i ćutke joj pružio. Povukla je dim i zakašljala se: kašalj je bio suv i njegov zvuk ličio na cepanje istrulelog platna, istanjenog od dugogodišnjeg stajanja u šifonjeru i načetog moljcima.
"Eto, vidiš da ti škodi", prokomentarisao je, iako je i ta rečenica - kao i mnoge druge, izgovorene tokom poslednjih meseci - zvučala besmisleno.
Drhtavom rukom vratila mu je cigaretu. "Završi je ti", promrmljala je.
Ne, nikako ne bi mogao da stavi usne na nešto što su njena dotakla. Poenta nije bila u strahu od bolesti, jer bolest nije bila zarazna. Grozio se ženinog mirisa koji je prizivao slike raspadanja; njenog daha, smrdljivog poput pokvarenog mesa; dodira ledenih prstiju koga je doživljavao kao gmizanje vlažnih crva. Jednostavno, osećao je gađenje.
Bilo mu je loše. Tog jutra aparat za merenje pritiska oborio je sve dotadašnje rekorde, a i stari čir na želucu proradio je punom parom. Kada bi samo povezao nekoliko sati mirnog sna, verovatno bi imao manje tegoba. Međutim, žena se, samoživa u agoniji, prema njemu ophodila kao prema slugi ili robu. Najteža je, ipak, bila uloga slušaoca opširnih i sto puta iznova ispričanih priča i, naročito, ramena za jadikovke nad boleštinom koja ju je, ni krivu ni dužnu, polako proždirala.
"Sedi malo pored mene", prošaputala je, lica zgrčenog u bolnoj grimasi, "moramo da razgovaramo." Primaknuo je stolicu do kreveta, pokušavajući da se otme užasnom utisku kako supruga iz sata u sat biva sve sitnija i da, takoreći, pred njim nestaje. Nije bilo više ničeg privlačnog ili produhovljenog u njenom izgledu, u proređenoj kosi koja je otkrivala belinu lobanje.
Izvadila je zubnu protezu iz čaše sa noćnog stočića i stavila je u usta, što je doprinelo još grotesknijoj slici: upali obrazi odjednom su dobili na punoći, i bili u neskladu sa licem na kome se koža, usled mršavosti, neprirodno zategla preko jagodičnih kostiju.
"Želim da mi nešto pokloniš za Novu godinu", kazala je, uspravivši se s naporom, kao da je položajem tela htela da naglasi ozbiljnost i, možda, dramatičnost momenta. "Ne brini, ništa što iziskuje trošak, nikakve opipljive poklone. Htela bih da nekog pozoveš..."
"U ovo doba? Koga, draga?"
Nije imao koga da pozove, ne samo zato što su u to doba ljudi već uveliko slavili doček, već i zbog toga što u telefonskom imeniku više nije bilo nijednog imena koje bi se odazvalo pozivu.
S naporom se nasmešila. Pokušao se setiti kada ju je poslednji put video da se smeje, ili makar osmehuje a da joj osmeh nije bio cinična ili tužna zagonetka koja nagoveštava svađe i suze. Nekada davno, tokom ljubavnih maženja? Ne, ni tada se nije smeškala; i tada je bivala daleka i okrenuta sebi. Na putovanjima? Možda, ali su joj osmesi bili rezultat tajanstvenih unutrašnjih doživljaja koje nikada nije podelila sa njim. U društvu prijatelja? - Društveni život odavno su, zbog njene posesivne ćudi, zapostavili i živeli kao samotnjaci, odsečeni od spoljnog sveta u odglumljenoj samodovoljnosti.

..to be continued..

Pošalji "NEĆEŠ POGODITI KO DOLAZI NA VEČERU" na Facebook Pošalji "NEĆEŠ POGODITI KO DOLAZI NA VEČERU" na Google Pošalji "NEĆEŠ POGODITI KO DOLAZI NA VEČERU" na My Yahoo! Pošalji "NEĆEŠ POGODITI KO DOLAZI NA VEČERU" na Live Pošalji "NEĆEŠ POGODITI KO DOLAZI NA VEČERU" na MySpace Pošalji "NEĆEŠ POGODITI KO DOLAZI NA VEČERU" na Twitter Pošalji "NEĆEŠ POGODITI KO DOLAZI NA VEČERU" na Digg Pošalji "NEĆEŠ POGODITI KO DOLAZI NA VEČERU" na del.icio.us

Ažurirano 24.01.2014. u 00:25, autor: LBarbara

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari