Samoj sebi..

Prosla je praznina.. Opet mogu pisati, to znaci da sam dobro.. Bujica u meni .. zbog tebe i tvog pogleda koji drma ceo moj svet..
Pitam se ponekad da li sam ti uopste bitna? Da li sam ti prva jutra misao, mili , ili nisam? Da li je moguce da smo tako blizu , a tako si mi nedostizan..
Posmatrajuci sebe u jezeru uspomena vidim mudru staricu koja mi kaze :"Nista na ovom svetu ne postoji zbog tebe, cak ni ti.."
A ja zelim da postojis za mene i zbog mene..
Onda ustanem, i shvatim da sam se previse opteretila teskim razmisljanjima.. da ne treba da komplikujem prekomplikovano..Sredim se i povedem samu sebe na kafu.. Obozavam to.. Sedim, uzivam u svom nesu i gledam prolaznike.. Upijam njihova lica, citam im misli, pokusavam da ih pogodim, da otkrijem ko su , sta rade.. Zamisljam njihove male zivote i u uzivam u toj prividnoj nadmocnosti i osecaju da ne znaju da ih posmatram.. I da mozda sada mozda i mene neko posmatra i smeska mi se ..
Da mora shvatiti da se svet ne vrti oko mene i zbog mene.. Zato i pisem... samoj sebi...

 

[georgejune]

Mozda se ovako prica nastavlja

Evo već danima se trudim da ne mislim na tebe. I stalno se sve završava samo na bednim pokušajima da te zaboravim. Pred očima mi tvoj lik, onako nežan i mio, pogled strastven pun čežnje i željan mojih dodira. Ljudi kažu da jedino oči nikada ne lažu, samo duboko pogledaj u njih i videćeš dušu čovekovu. A u tvojim očima vidim sigurnost, tugu, požudu i vidim sebe. Ne sećam se da su me još neke oči tako gledale kao tvoje. U tvojoj blizini osećam nemir u telu. Kao da me neka sila vuče ka tebi. Kada nisi pored mene tada me jedino misli o tebi čine sretnom i ispunjenom. I dok mislim o tebi postojiš samo ti i praznina koja nam je suđena. A onda osetim kako mi telo podrhtava. To je samo požuda i to će proći. Tada pomislim, da će se već prvog jutra, još dok se sunce bude rađalo sve rasprštati kao sitne čestice koje lete po sobi i prelamaju se na suncu. Da će sva ta požuda nestati u prvom jutru koje dočekam sa tobom. I da će tada ova praznina koju osetim kad nisi tu postati nepodnošljiv bol. Znaš onaj koji kida dušu i ostavlja trag. Zato ću se polako povući. Možeš me nazvati i kukavicom i izdajicom ali ja nemam snage da se borim protiv sebe. A ako ostanem moraću. Jer tebe ce požuda proći a mene rane ne.

 

[Butterfly effect]

Mislim da prica nema kraj jos uvek ali da se moze zavrsiti ovako...

Ni romantichne komedije vise ne mogu da gledam a inache ih obozavam, ucim ponovo da se smejem, ispocetka kao mala stidljiva devojcica...
Pozuda je malo prejaka rech, opisuje sexualnost, zrachi erotskim nabojom , pre je ceznja i snenost.. uljujkanost u sopstvene misli i strahove koje je moguce prevazici.. Jedina krhkost ovde su moje misli.. Nezne, tanane gotovo nevidljivih finesa... Zaglibljena u sopstvenom ochaju gde samo jedna osoba vraca osmeh na lice u dugim nedeljnim popodnevima.. Samim svojim postojanjem..
A jutra posle nisu bitna, ti osecaji budu i prodju kao i te rane.. Najgore je kad ostane gorak ukus u ustima...

 

[faraonn]

...misliti i pisati o nekom , kojeg nema usled odlaska , smatram potcjenjivanje sebe, sebe kao nekog ko postoji i oduzimati svoje sjutra ili u najmanju ruku vuci sebe nazad ...a , to se uvijek radi uspjesno ...kad pisemo o svojim ranjavanjima, nikad ne mozemo omanuti jer to je samo prepisivanje unutrasnjeg , to je veliko za druge ali za nas , unazadjivanje...
Lijepo napisano ali , nije zdravo za tebe ,-autore !

 

[Butterfly effect]

Hvala za komentar, ali ja ne mogu odglumeti osecaje i pisati o nekim drugim kad ovi drugi kljucaju u meni ..

 

[mari mari]

samo hrabro, moras shvatiti da niko nije vazniji do tebe same.
bila sam u slicnoj situaciji, oporavljam se od zivih rana proslosti.
naici ce vec neko ko ce te voljeti onako kako ustvari zasluzujes.