Mogao sam i da nazovem tekst "jedan od onih dana kad ne vredi ustajati iz kreveta", ali vidim da postoji već, samo par naslova niže...Elem, moj današnji dan:
Već prvi jutarnji pogled kroz prozor jasno mi je stavio do znanja da ovo i neće biti baš neki dan...
Sad kad pogledam unazad, mogu da kažem da se baš potrudio nebi li se što više plasirao na top listi najbaksuznijih dana...
Od ranog jutra sam bio nekako nervozan, potišten, mrzovoljan, ali kad sam krenuo sa posla kod druga, mislio sam da ću ipak izvući nešto dobrog raspoloženja...
Ali avaj...!!!
U sred bulevarske gužve, u zamagljenom automobilu, dok sam kulirao i slušao muziku, iznenadni grubi i izuzetno bučni zvuk auspuha me je prenuo iz meditacije kojom sam upravo hteo da pobegnem od tmurnog vremena i još tmurnijih misli! Bilo mi je potrebno svega nekoliko sekundi i jedan pritisak na papučicu gasa da shvatim da buka dolazi ispod mog auta...Probi mi se auspuh iz čista mira... E, jbg, pomislih, i uz što manje gasa polako se iskobeljah iz gužve, skrenuh u Pap Pavla, i tek onda shvatih da nešto grebe po asfaltu...Nije se samo probio, nego je i otpao skroz...
Narvno, ulice krcate, ne mo'š nigde ni stati, i tako ja nastavim da milim slušajući neverovatnu buku izduvne grane i grebanje cevi auspuha po betonu, tražeći mesto gde mogu da stanem i pogledam šta se dešava ispod, a da ne moram da puzim po vodi...Nanese me put, ili bolje da kažem, nanese me milenje u pogrešan smer jedne jednosmerne ulice, pravo pod nečiji prozor...
Od one buke, naravno, nisam ni očekivao da neko ne proviri kroz prozor i proveri da li je to počeo treći svetski rat, ali sam očekivao malo više razumevanja...
Neka baba otvara prozor i kao iz topa zakrešta na mene:
„Ne možeš tu stati, pozvaću pauka...“
Ja naravno, najučtivije što mogu:
“ali gospođo, otpao mi je auspuh, samo da...
“Jel ti razumeš da ne smeš tu da staneš, zvaću policiju“
Tu mi puko film..
...“Ma slušaj baba, ako te dohvatim i istresem iz tog prozora, trebaće ti hitna pomoć...“
Zatvori baba prozor i ode da zove i pauka, i policiju, i novinare, a ja brže-bolje u kola, i parajući vazduh iznad Novog Sada sporije-lošije odmilim na najbliži parking, iza picerije Ćao...Stojim tu, razmišljam da li da ostavim auto i vratim se kući peške, međutim, pade mi na pamet jedna ideja za koju ni sad ne znam da li je bila dobra...ma evo me kući, znači bila je...
Sagnem se ja ispod kola da dohvatim cev, kleknem u vodenu baricu, pokvasim kolena, isprljam rukav i pola leđa, ali taman kad je neka blatnjava voda krenula da mi se sliva niz čelo preteći da me odvuče u najprljaviju moguću agoniju, uspem da dohvatim faking cev i privežem je nekom žicom za prvo ispupčenje na podu koje sam uspeo da nađem...Sad kad razmislim, vidim da sam to dosta spretno uradio...
Dobro, barem se glupi auspuh neće vući po betonu, moći ću normalno da idem...
I krenem ja kući polako...izađem na ulicu, levo, pa opet levo i na bulevar...
A kad sam mu tamo dao žira, kad sam ga napržio 40 km/h, probio sam zvučni zid...:shock:
A od kiše konačno nešto dobro danas...nigde pandura, a i stakla su mi bila toliko zamagljena da verovatno niko nije mogao da me prepozna..
I tako ja na velika vrata i uz gromoglasnu najavu stigoh kući, parkiram auto, nazovem komšiju koji ima kanal da odmah namestim glupi šit...(nema gde drugde, nijedan servis ne radi u sedam sati)...dogovorim se sa komšijom, krenem da preteram tenk, i tek onda vidim da mi se i guma izduvala kad sam stigao kući...:mad: .A pre dva dana je druga isto izdahnula, pa nisam ni stigao da okrpim rezervnu...i tako tenk ostade nepokretan do daljnjeg...
Ajde, ja mogu na kraju krajeva da shvatim da sam nervozan, ustao na levu nogu, pa i da mi otpadne auspuh iz čista mira, pa i da se sve to dešava po najvećoj provali oblaka, ali to sa gumom je bio šlag na tortu...otkako sam vozač, za više od 5 godina guma mi se izduvala manje od 5 puta, a u prethodna dva dana dva puta...
Eto, postoje dani kad je bolje ne ustajati iz kreveta...danas je bio jedan od njih...ne pomeram se do kraja dana odavde...i samo čekam da mi rikne komp...
E baš sam se nadao da ću u svom blogu jednom napisati nešto lepo, ali nisam mogao da se ne izjadam posle ovoga danas...
Najgore od svega dolazi za kraj...nešto što me u ovakvim trenutcima tišti više nego dve bušne gume i jedan odvaljen auspuh...nema ko da mi da nešto što bi mi sad najviše prijalo...makar jedan majusni, majusni poljubac..
Već prvi jutarnji pogled kroz prozor jasno mi je stavio do znanja da ovo i neće biti baš neki dan...
Sad kad pogledam unazad, mogu da kažem da se baš potrudio nebi li se što više plasirao na top listi najbaksuznijih dana...
Od ranog jutra sam bio nekako nervozan, potišten, mrzovoljan, ali kad sam krenuo sa posla kod druga, mislio sam da ću ipak izvući nešto dobrog raspoloženja...
Ali avaj...!!!
U sred bulevarske gužve, u zamagljenom automobilu, dok sam kulirao i slušao muziku, iznenadni grubi i izuzetno bučni zvuk auspuha me je prenuo iz meditacije kojom sam upravo hteo da pobegnem od tmurnog vremena i još tmurnijih misli! Bilo mi je potrebno svega nekoliko sekundi i jedan pritisak na papučicu gasa da shvatim da buka dolazi ispod mog auta...Probi mi se auspuh iz čista mira... E, jbg, pomislih, i uz što manje gasa polako se iskobeljah iz gužve, skrenuh u Pap Pavla, i tek onda shvatih da nešto grebe po asfaltu...Nije se samo probio, nego je i otpao skroz...
Narvno, ulice krcate, ne mo'š nigde ni stati, i tako ja nastavim da milim slušajući neverovatnu buku izduvne grane i grebanje cevi auspuha po betonu, tražeći mesto gde mogu da stanem i pogledam šta se dešava ispod, a da ne moram da puzim po vodi...Nanese me put, ili bolje da kažem, nanese me milenje u pogrešan smer jedne jednosmerne ulice, pravo pod nečiji prozor...
Od one buke, naravno, nisam ni očekivao da neko ne proviri kroz prozor i proveri da li je to počeo treći svetski rat, ali sam očekivao malo više razumevanja...
Neka baba otvara prozor i kao iz topa zakrešta na mene:
„Ne možeš tu stati, pozvaću pauka...“
Ja naravno, najučtivije što mogu:
“ali gospođo, otpao mi je auspuh, samo da...
“Jel ti razumeš da ne smeš tu da staneš, zvaću policiju“
Tu mi puko film..
...“Ma slušaj baba, ako te dohvatim i istresem iz tog prozora, trebaće ti hitna pomoć...“
Zatvori baba prozor i ode da zove i pauka, i policiju, i novinare, a ja brže-bolje u kola, i parajući vazduh iznad Novog Sada sporije-lošije odmilim na najbliži parking, iza picerije Ćao...Stojim tu, razmišljam da li da ostavim auto i vratim se kući peške, međutim, pade mi na pamet jedna ideja za koju ni sad ne znam da li je bila dobra...ma evo me kući, znači bila je...
Sagnem se ja ispod kola da dohvatim cev, kleknem u vodenu baricu, pokvasim kolena, isprljam rukav i pola leđa, ali taman kad je neka blatnjava voda krenula da mi se sliva niz čelo preteći da me odvuče u najprljaviju moguću agoniju, uspem da dohvatim faking cev i privežem je nekom žicom za prvo ispupčenje na podu koje sam uspeo da nađem...Sad kad razmislim, vidim da sam to dosta spretno uradio...
Dobro, barem se glupi auspuh neće vući po betonu, moći ću normalno da idem...
I krenem ja kući polako...izađem na ulicu, levo, pa opet levo i na bulevar...
A kad sam mu tamo dao žira, kad sam ga napržio 40 km/h, probio sam zvučni zid...:shock:
A od kiše konačno nešto dobro danas...nigde pandura, a i stakla su mi bila toliko zamagljena da verovatno niko nije mogao da me prepozna..
I tako ja na velika vrata i uz gromoglasnu najavu stigoh kući, parkiram auto, nazovem komšiju koji ima kanal da odmah namestim glupi šit...(nema gde drugde, nijedan servis ne radi u sedam sati)...dogovorim se sa komšijom, krenem da preteram tenk, i tek onda vidim da mi se i guma izduvala kad sam stigao kući...:mad: .A pre dva dana je druga isto izdahnula, pa nisam ni stigao da okrpim rezervnu...i tako tenk ostade nepokretan do daljnjeg...
Ajde, ja mogu na kraju krajeva da shvatim da sam nervozan, ustao na levu nogu, pa i da mi otpadne auspuh iz čista mira, pa i da se sve to dešava po najvećoj provali oblaka, ali to sa gumom je bio šlag na tortu...otkako sam vozač, za više od 5 godina guma mi se izduvala manje od 5 puta, a u prethodna dva dana dva puta...
Eto, postoje dani kad je bolje ne ustajati iz kreveta...danas je bio jedan od njih...ne pomeram se do kraja dana odavde...i samo čekam da mi rikne komp...
E baš sam se nadao da ću u svom blogu jednom napisati nešto lepo, ali nisam mogao da se ne izjadam posle ovoga danas...
Najgore od svega dolazi za kraj...nešto što me u ovakvim trenutcima tišti više nego dve bušne gume i jedan odvaljen auspuh...nema ko da mi da nešto što bi mi sad najviše prijalo...makar jedan majusni, majusni poljubac..
ops:
oduvek sam zelela da je iznapusavam najstrasnije.
....
