Музика као и све друге уметности има модел кога на уметнички начин презентује. Модел сликарствa јестe некa неорганска природа, биљка, животиња или човек у својим делатностима, при чему се ту приказују ткз. Платонове идеје. И то оне које се објективишу у неорганској природи, биљци, животињи или човеку. Дакле, то је предмет уметности уопште, приказивање неког степена објективације воље.
Сада, шта приказује музика? Шта је њен модел?
Одговор је метафизичка воља у целини у свим њеним степенима.
1) Ритам и бас представљају неорганску природу где нужност или каузалитет владају. Ту нема ниакакве слободе или одступања од правила. Ритам је чиста предвидљивост, баш као у неорганској природи где каузалитет или нужност владају.
2) Виши тонови представљају биљни и животињски свет. Ту већ имамо нека одступања од правила, неку слободу, али само у оквиру оног ритма.
3) Мелодија представља највиши степен објективације воље где слобода влада, независност од оног ритма тј. нужности, при чему и ту имамо извесну подређеност истом. То представља идеју човека.
4) И коначно каденца, где отпадају сва правила и наступа потпуна слобода од ритма, представља метафизичку вољу или интелигибилну слободу.
Цео тај след од ритма до мелодије и каденце добро је приказан у Равеловом Болеру:
Mузика је чисти приказ метафизике, зато је Шопенхaуeр једном изјавио ово:
Та суштина коју композитор открива је воља, јер је музика приказ воље:
Сада, шта приказује музика? Шта је њен модел?
Одговор је метафизичка воља у целини у свим њеним степенима.
1) Ритам и бас представљају неорганску природу где нужност или каузалитет владају. Ту нема ниакакве слободе или одступања од правила. Ритам је чиста предвидљивост, баш као у неорганској природи где каузалитет или нужност владају.
2) Виши тонови представљају биљни и животињски свет. Ту већ имамо нека одступања од правила, неку слободу, али само у оквиру оног ритма.
3) Мелодија представља највиши степен објективације воље где слобода влада, независност од оног ритма тј. нужности, при чему и ту имамо извесну подређеност истом. То представља идеју човека.
4) И коначно каденца, где отпадају сва правила и наступа потпуна слобода од ритма, представља метафизичку вољу или интелигибилну слободу.
Цео тај след од ритма до мелодије и каденце добро је приказан у Равеловом Болеру:
Mузика је чисти приказ метафизике, зато је Шопенхaуeр једном изјавио ово:
"Kompozitor otkriva najdublju suštinu sveta i tu najdublju mudrost izgovara jednim jezikom koji njegov razum ne shvata."
Та суштина коју композитор открива је воља, јер је музика приказ воље:
"Kao što se suština čoveka sastoji u činjenici da njegova volja stremi, biva zadovoljena i nanovo stremi, i tako u nedogled, te se -u stvari - njegova sreća i blagostanje ogledaju jedino u tome što prelaz od želje ka zadovoljenju i od zadovoljenja ka novoj želji ide brzo napred, jer izostanak zadovoljenja stvara patnju, a izostanak nove želje izaziva praznu čežnju, languor, čamotinju - tako, shodno tome, i suština melodije jeste stalno odstupanje i skretanje od osnovnog tona, bezbrojnim putevima, ka ne samo harmoničnim intervalima, terci i dominanti, već i ka svakom tonu, ka disonantnoj septimi i prekomernim intervalima, ali nikad ne izostaje beskonačno vraćanje osnovnom tonu; na svim tim putevima melodija izražava mnogoliko stremljenje volje, no uvek i - beskonačnim i ponovnim nalaženjem harmoničnog intervala i, još više, osnovnog tona - njeno zadovoljenje."
Шопенхауер
Poslednja izmena:
penhauera!
