Ovaj glas je i molitva i moj prvi stih.
Mesečina ogledalom pronosi tvoj lik.
Znam da sve je samo varka,
Da me mesec samo čarka,
Al’ ne mogu kleti osmeh da zaustavim...
Gledam lik tvoj i postajem očarana njim.
Sanjam lik tvoj i ne želim da se probudim.
Ali jednog kobnog trena
Shvatam da si samo sena,
Ne dam sebi natrag da u snove uronim.
Tebe nema. Naučiću da se nosim s tim.
Vetar nosi lišće, kiša zemlju orosi,
Nebo u crnini, grom tišini prkosi,
Samoća u tami zvoni,
Bolno urla, suze roni,
Pravim se da se na mene to ne odnosi.
Pravim se... a znam da laž se sa mnom ponosi.
Tupo zurim u tu sliku što se pojavi.
Ogledalo prazno moju sliku zarobi.
Suza spira oči hladne,
Lice vrelo, usne gladne,
Ogledalo kao da ni ne čuva moj lik.
To što vidim, to je neki neispevan stih.
Nebo seje zvezde, oblaci ih skrivaju,
Na reci od suza snovi se umivaju,
Mesec ćuti, ćute sene,
Prazna tama oko mene,
Suza suzu stiže pa se dve ulivaju
U more mrtvih nada gde osmesei počivaju.
Ne znam zašto plačem, al’ znam šta me pogodi.
Misliš da si jači kad se ljubav dogodi,
Ali ljubav dušu krade,
Razum nesta, srce stade,
Svaka mis’o svakog trena k’ istome vodi-
- k’ sećanju na tebe što mi dušu zarobi.
Treba da sam srećna, a ja opet tugujem.
Imam čemu, al’ ne mogu da se radujem.
Sećanja u misli dođu,
Dušu peku, a ne prođu,
Svoju setu ja u osmeh ipak sakrijem,
Al’ sećanja moram suzama da zalijem.
A sećanja kleta sve su lepša, stvarnija,
Vidim tvoj lik opet, k’o da krade se iz sna.
Sluteći samoću neku
Gorke usne još me peku,
Bar na tren mi srce podigneš iz mrtvila...
A usne još bole. Ovaj put bez osmeha.
I onda se pitam, šta mi još preostaje?
Da trpim i patim ili da odustanem?
Al’ ne želim da se predam,
Branim zvezde, ljubav ne dam,
I na cenu venih suza, na sve pristajem!
Samo želim svoje pravo da te nasmejem...
Sad me savest peče što sam nebo proklela,
Kunem što nas spoji, a sada nas razdvaja,
Vuče konce misli mojih,
Mojih želja, želja tvojih,
U ludilo nebo vodi i ne popušta.
Ja ne bežim, jer ne mogu od sopstvenog sna.
Ostaje mi samo da na tebe pomislim,
Kroz tugu se nadam, zvezdama se pomolim...
Jecajima pesme dojim,
Svojom suzom mrtve pojim,
Ne mogu iz tog ludila da se izbavim.
Tebe nema. Ja ne mogu da se nosim s tim...
Mesečina ogledalom pronosi tvoj lik.
Znam da sve je samo varka,
Da me mesec samo čarka,
Al’ ne mogu kleti osmeh da zaustavim...
Gledam lik tvoj i postajem očarana njim.
Sanjam lik tvoj i ne želim da se probudim.
Ali jednog kobnog trena
Shvatam da si samo sena,
Ne dam sebi natrag da u snove uronim.
Tebe nema. Naučiću da se nosim s tim.
Vetar nosi lišće, kiša zemlju orosi,
Nebo u crnini, grom tišini prkosi,
Samoća u tami zvoni,
Bolno urla, suze roni,
Pravim se da se na mene to ne odnosi.
Pravim se... a znam da laž se sa mnom ponosi.
Tupo zurim u tu sliku što se pojavi.
Ogledalo prazno moju sliku zarobi.
Suza spira oči hladne,
Lice vrelo, usne gladne,
Ogledalo kao da ni ne čuva moj lik.
To što vidim, to je neki neispevan stih.
Nebo seje zvezde, oblaci ih skrivaju,
Na reci od suza snovi se umivaju,
Mesec ćuti, ćute sene,
Prazna tama oko mene,
Suza suzu stiže pa se dve ulivaju
U more mrtvih nada gde osmesei počivaju.
Ne znam zašto plačem, al’ znam šta me pogodi.
Misliš da si jači kad se ljubav dogodi,
Ali ljubav dušu krade,
Razum nesta, srce stade,
Svaka mis’o svakog trena k’ istome vodi-
- k’ sećanju na tebe što mi dušu zarobi.
Treba da sam srećna, a ja opet tugujem.
Imam čemu, al’ ne mogu da se radujem.
Sećanja u misli dođu,
Dušu peku, a ne prođu,
Svoju setu ja u osmeh ipak sakrijem,
Al’ sećanja moram suzama da zalijem.
A sećanja kleta sve su lepša, stvarnija,
Vidim tvoj lik opet, k’o da krade se iz sna.
Sluteći samoću neku
Gorke usne još me peku,
Bar na tren mi srce podigneš iz mrtvila...
A usne još bole. Ovaj put bez osmeha.
I onda se pitam, šta mi još preostaje?
Da trpim i patim ili da odustanem?
Al’ ne želim da se predam,
Branim zvezde, ljubav ne dam,
I na cenu venih suza, na sve pristajem!
Samo želim svoje pravo da te nasmejem...
Sad me savest peče što sam nebo proklela,
Kunem što nas spoji, a sada nas razdvaja,
Vuče konce misli mojih,
Mojih želja, želja tvojih,
U ludilo nebo vodi i ne popušta.
Ja ne bežim, jer ne mogu od sopstvenog sna.
Ostaje mi samo da na tebe pomislim,
Kroz tugu se nadam, zvezdama se pomolim...
Jecajima pesme dojim,
Svojom suzom mrtve pojim,
Ne mogu iz tog ludila da se izbavim.
Tebe nema. Ja ne mogu da se nosim s tim...
Doduše, kada sam tu pesmu pisala nisam bila sjebana niti tako nešto, naprotiv... BIla sam tužna zato što sam zaljubljena u jednu osobu a ne mogu da budem kraj nje, daljina nas razdvaja... To objašnjava neke stihove ove pesme, kao npr ": Imam čemu, al ne mogu da se radujem..." 