Individualitet i Stvar po sebi - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

oziman

Individualitet i Stvar po sebi

Oceni ovaj blog
Citat Original postavio Nasdaq Pogledaj poruku
Па, извини, али и мени делује застрашујуће да нећу више бити индивидуа, кад ТАКО то кажеш.
али мислим да ту долази до неспоразума. Јер, кад кажемо индивидуа мисли се на нас као одређени телесни ентитет који заузима време и простор, има тело, име, презиме, посао, друштвену персону и стотине других илузорних идентификација. то је индивидуа како се иначе разумева. Смрћу се све те лажне идентификације сљуште ко кора са поморанџе да се открије права суштина бића. али ништа се суштински смрћу не губи, све што је у нашој души - остаје.
То је страх од промене ,од непознатог. Као када ово дводимензионално биће у овом видео клипу страхује "шта ће бити, шта ће постати" када пређе у тродимензионали свет који му је као такав непојмљив.



Слично је и са нама. Прелазимо у за сазнање непојмљив свет од кога имамо само неке интуиције. Сада. У праву си да ништа не губимо тим прелазом и да ће тендеција "хтети сазнати" која са собом носи цео овај објективни појавни свет и тада постојати у својој тенденцији. Али, питање је да ли ћемо се њој уопште обраћати јер чему би служила тенденција створена зарад циљева индивидуалне воље у свету у коме нема индивидалитета, у свету квалитативне а не квантитативне множине? Чему би таквом бићу служила индивидуална свест јер :

Naša saznajna moć potpuno je usmerena napolje zato što je ona proizvod moždane funkcije nastale radi pukog samoodržanja, to jest radi traženja hrane i hvatanja plena. Stoga svako o sebi zna samo kao o jedinki, onakvoj kakva se pojavljuje u spoljašnjem opažanju. Ako bi, međutim, čovek mogao da postane svestan onog što je on osim toga i van toga, onda bi on rado odustao od svoje individualnosti, smejao bi se upornosti svoje vezanosti za nju, pa bi rekao: „Šta me se tiče gubitak te individualnosti kada ja u sebi nosim mogućnost bezbrojnog mnoštva individualnosti?" On bi uvideo da, iako mu ne predstoji trajanje njegove individualnosti, ipak je to isto tako dobro kao da on ima takvo trajanje, jer on u sebi nosi savršenu kompenzaciju za njega.

Шопенхауер
Ту ситуаицију је добро описао и Буда у оној причи о човеку и чамцу. Човеку коме је чамац био потребан да би прешао реку, али када је једном ступио на другу обалу чамац му није више потребан већ сметња.

“Jedan čovek krete na put. Stiže do velike reke. On rece sebi: ‘Ovo je ogromna voda i obala je sa ove strane puna opasnosti; no suprotna je obala sigurna i bez opasnosti. Nikakav čamac ne ide na drugu obalu, niti ima kakvog mosta da bi se moglo preći. Zato bi bilo dobro kada bih nakupio trave, drveta, grana i lišća i napravio splav; njime bih bez problema prešao na drugu obalu veslajući nogama i rukama’. Tada taj čovek nakupi trave, drveta, grana i lišća i napravi splav, njime bez problema pređe na drugu obalu veslajući nogama i rukama. Prešavši reku i domogavši se druge obale, on pomisli: ‘Ovaj splav mi je mnogo pomogao. Uz njegovu pomoć sam bez problema prešao na drugu obalu veslajući nogama i rukama. Bilo bi dobro ako ponesem ovaj splav na leđima kud god dalje krenem’.

Šta mislite, ako tako učini postupa li taj čovek ispravno u pogledu splava?”

“Ne, gospodine.”

“Kako bi, onda, trebalo on ispravno da postupi u pogledu splava?

Pošto je prešao reku i domogao se druge obale, pretpostavimo da je taj čovek pomislio: ‘Ovaj splav mi je mnogo pomogao. Uz njegovu pomoć sam bez problema prešao na drugu obalu veslajući nogama i rukama. Bilo bi dobro ako bih splav izvukao iz vode ili ga privezao za obalu, a onda krenuo dalje putem’. Ako bi tako postupio, taj bi čovek pravilno postupio u odnosu na splav.

Na isti način, poučavao sam vas učenju sličnom tom splavu – ono služi da se pređe bujica, a ne za nošenje. Vi, o prosjaci, koji uviđate da je učenje slično splavu trebalo bi da napustite dobre stvari (dhamma); a još pre bi trebalo da napustite loše stvari (adharnota).

Pošalji "Individualitet i Stvar po sebi" na Facebook Pošalji "Individualitet i Stvar po sebi" na Google Pošalji "Individualitet i Stvar po sebi" na My Yahoo! Pošalji "Individualitet i Stvar po sebi" na Live Pošalji "Individualitet i Stvar po sebi" na MySpace Pošalji "Individualitet i Stvar po sebi" na Twitter Pošalji "Individualitet i Stvar po sebi" na Digg Pošalji "Individualitet i Stvar po sebi" na del.icio.us

Ažurirano 24.04.2014. u 17:29, autor: oziman

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. oziman (avatar)
    Citat Original postavio Nasdaq Pogledaj poruku
    у реду, али мислим да већина људи када се каже "губитак себе као индивидуе" замишљају како потпуно нестају као биће, са све својом унутрашњом суштином, што је заправо немогуће, али тако звучи, и то ствара тај терор.
    Да. Под " нестајање себе као бића" замишљају управо себе, своје биће, постојеће и свесно у највећој будности, како замишља свет у коме они ето нису. И онда ту овако некако замишљену сцену зову "непостојање бића".



    Уопште , једино ова наивна заблуда даје значење појму "непостојање сопственог бића" јер осим те заблуде тај појам ничег другог нема.
    Ažurirano 22.03.2016. u 10:15, autor: oziman
  2. oziman (avatar)
    Citat Original postavio muzjak Pogledaj poruku
    E sad, kako bi nazvao to što se u okviru stvari po sebi uzročno-posledično odvija? Zar to nije kauzalnost?
    Није. Чим говоримо о ствари по себи говоримо о трансцендентном. О нечему што је изван могућности сазнања.
    Знам да човек не може лако прихватити да постоји нешто што је изван његове могућности сазнања. Јер све што је непознато представља опасност, претњу. Рецимо, наиђеш на конопац на поду у помрачини. Још увек ти је непознато шта је то. Имаш дакле само нејасну слику, нејасан увид. Можда је змија и зато осећаш страх пред непознатим. Тек када схватиш да се ради о обичном конопцу страх нестаје.
    Сазнање је оно што отклања напетост пред безбројним опасностима и претњама које нам прете у овом свету. Зато је човеку тешко да призна и прихвати нешто као изван могућности сазнања.

    Епа, ствар по себи то јесте. То је нешто сасвим другачије од свега што познајемо потпуно изван могућности сазнања.

    Рецимо, како можеш сазнати или било шта мислити о нечему што не улази у форме простора и времена. О нечему што је 0 димензија и 0 трајања.
    Замисли такав свет чије су димензије 0... и чије је трајање 0.

    Јел можеш нешто о тако нечем мислити?

    Епа то су атрибути СТВАРИ ПО СЕБИ. То је егзистенција која је ништа за сазнање а све и свја по себи.

    Шопенхауер у овом цитату говори управо о томе:
    Dakle, jedino u odnosu na pojave pojmovi prestanka i trajanja nalaze svoju primenu, a ne u odnosu na ono što se u pojavama manifestuje, to jest u odnosu na suštinu-po-sebi stvari; zato, primenjeni na tu suštinu, ti pojmovi više nemaju nikakvog smisla. To se vidi i u činjenici da je nemoguće odgovoriti na pitanje koje polazi od tih vremenskih pojmova, i da je svaka tvrdnja u davanju takvog odgovora, svejedno s koje strane dolazila, izložena ubedljivim prigovorima. Mogli bismo, doduše, tvrditi da naša suština-po-sebi traje i posle smrti, zato što bi bilo pogrešno reći da ona propada; ali, mogli bismo isto tako da tvrdimo kako ona propada, zato što bi bilo pogrešno reći da ona traje i posle smrti; u stvari, tačno je i jedno i drugo. Tu bi se, dakle, moglo postaviti nešto nalik antinomiji. Međutim, ta bi antinomija počivala isključivo na negacijama. U njoj bi se subjektu suda odricala dva kontradiktorno suprotna predikata, ali samo zato što cela kategorija tih predikata ne bi bila primenljiva na taj subjekt. Ako se, međutim, njemu ta dva predikata odriču ne zajedno već pojedinačno, stiče se utisak da se kod njega dokazuje predikat kontradiktoran predikatu koji mu se odriče u tom trenutku. A to se zasniva na činjenici da se tu porede nesamerljive veličine, ukoliko nas problem premešta na teren koji ukida vreme, a ipak nam postavlja pitanje o vremenskim odrednicama, koje je, dakle, jednako pogrešno i pripisati i odreći subjektu; to upravo znači: problem je transcendentan. U tom smislu smrt ostaje tajna.

    Шопенхауер