Weltschmerz

Tocak

Svaki dan,staje u jedan krug

ista linija iscrtana na dlanu

maleni ljudi u dolini sunca

sve ide po ustaljenom planu.


Jutarnje guzve,tezak pokret gomile

izguzvana lica gradskih putnika

vrti se ringispil,jos jedna voznja

druge boje,uvek ista slika.


I opet ce ptice otici na jug

kazaljka na satu,obici svoj krug

opet ces cuti plac radjanja i smrti

kad opet vreme svoj tocak zavrti.


Intro

Prozaicni krugovi svetla realnosti

vode me na granicu bola i slutnji

gde tihi zubor vode belezi sve moje nade

u svetu apstraktnom,zivim svoje vreme.



Ja imam dvadeset godina i dve rupe na grudima

dani su sve duzi,ja trazim senke po sobi

otezale misli pritiskaju mi teme

svileni pauci mile po meni.



Moje vreme je olupina ratnog broda

potopljena flota,na dnu okeana

iskrivljena lica u ogledalu slutnji

uzaludno utrosen prostor u svemiru.


San

Neko je opet ugasio svetlo

u mraku koraci dugi i teski

na kraju puta nalaze se vrata

do njih dolaze samo uporni i vesti.


Reci su kao i gomila ljudi

lako se i brzo istrose

masna slova procitanih knjiga

u krugu zlato i blato i krv.


Ja sanjam namestenu sobu

umivenu jutrom,mirise na prolece

ja ulazim na oblaku nade

ljubim te u obraz,darujem ti cvece.


I gomila nevaznih stvari

u vazduhu lebdi iznad grada

otvaram oci,budi me mrak

umire san,umire nada.

 

[darkghost]

Odlicni stihovi.
Bas su mi bliski po svemu.
Pronalazim se u weltschmerz-u.
Svaka cast.

 

[lunao]

lepo....... svida mi se .......sigurno i jos neki koji nisu procitali nasli bi se u tim divnim stihovima.