.
.
Povukavši savršeni luk slova C u prepisu „Nauka krstjanskog“, fra Pavle otre znoj sa obrijanog temena. Od dima luči i naprezanja oči su mu postale bolne i nesigurne, pa ustade, priteže habit dvostruko omotanim konopcem, te laganim korakom napusti skriptarnicu. Nezadovoljno pomisli kako neplanirano mirovanje nikako ne odgovara strogim pravilima reda kojem je pripadao. Vezivanje konopca oko mešine je bilo sve teži poduhvat i uskoro više neće moći dvostruko da ga opaše. Previše se prepustio uživanju u krkanlucima. Samostanske zidine nisu bile prirodno okruženje male braće.
Zaputio se teskobnim lagumima podzemlja samostana u Gradišci razmišljajući kako se Sveti Franjo nije dao zatvarati u samostanske zidine, niti je prihvatao pravila svetog Benedikta i svetog Augustina. Pa opet, strogi raspis fra Bentia Đenoveza da se otvore arhive i sve što je od vrednosti pošalje u Rim, nije ostavljao redovnicima mnogo izbora. Ciglom lučno zasvođeni podrumski hodnici bili su mnogo stariji od samog samostana, potičući navodno još iz vremena Tvrtka Kotromanića. Na zidovima je tek svaka treća zublja pucketavo gorela, čineći hodnike senovitima i tajanstvenima. Fra Pavle se nerado spuštao u lagume. Sam Gospodin je objavio put putujućih propovednika i fra Pavle je radije hodio šumskim stazama no zatvorenim prostorima.
Lagani šum iz nekog od sporednih hodnika ga je podsetio da bi trebalo postaviti nešto otrovane hrane po hodnicima. Pacovi koje bi povremeno viđao bili su ogromni. Škripanje koje je trenutak kasnije doprlo iz istog pravca bilo je mnogo čudnije. Fra Pavle neodlučno zastade, osmotri prostor iza sebe, pa dohvati zublju sa zida i vrati se nekoliko koraka do raskršća hodnika. Naprezao je pogled, ali ni sa leva ni sa desna nije primećivao ništa neobično. Taman što se primirio, odjeknu tresak iz tame. Nije bilo sumnje, dopirao je iz hodnika sa leve strane. Srce mu stade mahnito udarati i ustuknu par koraka. S mišlju da neobične zvuke smesta prijavi gvardijanu, žurno krenu ka stepeništu, pa se naglo zaustavi. Šta da prijavi? Ionako ga je pratio glas da je nepouzdan u svemu, izuzev u prepisivanju, a Ante bi jedva dočekao prvu grešku kako bi ga javno izvrgao ruglu. S druge strane, mogla je to biti i neka neslana šala njegove sabraće. Često se žalio i prigovarao kako mu nedostaje raznolikost života putujućeg propovednika.
Odluči da ispita čudne zvuke. Možda tek pacovi mahnitaju. Lagano se zaputi natrag, pa skrenu. Hodnik je tu bio neosvetljen i jedini nesigurni izvor svetlosti bila je zublja što ju je u drhtavoj ruci isturio daleko pred sebe. Bilo je očito da se taj deo laguma odavno ne koristi. Paučina mu se hvatala po licu i odeći, a lagani koraci su se duboko zarivali u prašinu. Prošao je još jedno raskršće hodnika i još neko vreme tumarao kroz tamu, pa kad se pojaviše novi hodnici, zastade poplašen da će se izgubiti. Okrete se i lagano krete natrag. Potom mu pogled privuče neobični prizor. Stomak mu se zgrči. Bio je siguran da se natpis tren ranije nije tu nalazio! Približio se zidu i pogledom obuhvatio slova: „Ovaj svet je samo san Demona". Pre no što je stigao da razmisli o smislu pročitanog nagli pokret otpozadi ga trže. Prekasno! Nečije ruke ga dograbiše, pa ga nešto tresnu i izgubi svest.
Četvorica fratara, osvetljeni oskudnim svetlom luče, sedeli su za gvardijanovim stolom, napeto zureći jedan u drugog.
- Morali bi to prijaviti vlastima. - izgovori tiho fra Stipe.
- Kojim vlastima? Turcima? Jedva će dočekati opravdanje da isele samostan. - gvardijan odseče.
- Ako ne njima, u Rim svakako. - uzdahnuvši uzvrati fra Stipe.
- Da. To ćemo uraditi, ali njihov predstavnik neće stići nedeljama, možda mesecima. Pre toga bi bilo pametno proveriti kako se to dogodilo. - potvrdi Gvardijan.
- U to vreme kapije su bile zatvorene. Ko god da je to učinio bio je odavde. - reče fra Grgo.
- Paa... To baš i nije prijatna vest. - procedi fra Stipe.
- Što zurite u mene?! Debeli me je nervirao, tačno, ali ne mislite valjda da bih mu otvorio burag, naterao ga da piše, pa ga potom zadavio sopstvenim crevima?! - nervozno se brecnu fra Ante.
- Ovo je zaista ispisao sopstvenom krvlju? - pogledi prisutnih padoše na pergament položen na sto pred njima i još jednom im pogledi preleteše preko Pavlovog krasnopisa:
Nam peccator ego sum
Signaculum ors, signaculum manus et signaculum sinus
Idola idolis parte mali,
ligneam crucem turpe.
Maria autem peccatorem.
- Nema sumnje. Druge krvi u okolini nije bilo. - odvrati gvardijan.
- Šta znače te reči? - začuđeno će fra Grgo.
- Pavle je bio najbolji poznavalac latinskog. Niko od nas ne zna mnogo više od uobičajenih fraza. Bez sumnje se pominju greh, krst, ikone, pečat i devica Marija. Više od toga nismo razaznali.
- Pa kakvi smo mi to redovnici? Niko ništa ne zna. - promrmlja fra Ante.
- Nisi li ti Ante previše nervozan za nekog ko ništa ne zna? - obrati mu se fra Stipe.
- Šta hoćeš time da kažeš? Reci otvoreno! - prostreli ga pogledom fra Ante.
- Smirite se. Ovo nas nikud neće odvesti. Obrazovani su izbegli pred Turskom najezdom. Svi otvorimo četvoro očiju i pokušajmo otkriti ko je ubica. Okupimo braću, možda neko ipak ume ovo da rastumači - gvardijan svetački podiže ruku.
- Podzemlje je neispitano. Možda postoji neki prolaz kojim se ubica ušunjao. - nagađao je fra Stipe.
- Možda. Neka nam ispitivanje podruma bude prvi zadatak. Okupite u zoru braću na ulazu u lagume. - zaključi gvardijan.
Iste noći bunovna lica fratara pojaviše se na prozorima samostanskog zdanja. Tek probuđeni neuobičajenom svetlošću, pucketanjem i stenjanjem što je dopiralo iz dvorišta, užasnutim pogledima obuhvatiše scenu posred zasada kupusa. Privezana za čempres (drevnu ostavštinu fra Bernardina Splićanina, ponos male braće) beše obnažena ljudska prilika. Okolo nje se uzdizala gomila grana u plamenu. Po položaju i ograničenim pokretima čoveka lancem pričvršćenog uz stablo, bilo je očito da tek dolazi svesti. Najednom, čovek stade zapomagati. Lelek je ubrzo prešao u kričanje, jer visoki plameni jezici mu stadoše lizati uz bokove. Braća se sjuriše u dvorište, no tek probuđeni i prestravljeni, više su jurcali naokolo nego što su bili od neke koristi pri pokušajima obuzdavanja paklenog ognja koji je uveliko proždirao žrtvu. Zalud su zvirili u bunar, vedro beše odbačeno, a lancem kojim se izvlačilo beše privezana žrtva paljenica. Dok su se prisetili da pokušaju odmaći usplamteli ogrev, otključali ostavu i doneli poljodelski alat, kričanje je već utihnulo. Tek posle nekog vremena razvukoše žar, upropašćujući kupus, no telo je već postalo nepokretna gomila crnila, prošarana strašnim plikovima i vatrom izazvanim otvorenim ranama. Vreli lanac nisu nikako uspevali da otkače, pa najzad, zaključivši da je čovek mrtav, ostaviše ga tako.
- Braćo! Ovo... Ovo... Ovo je bio neko od nas! - začu se iz gomile i svi pogledi padoše na uredno složeni habit podalje od lomače. Gvardijan priđe, saže se, pa podiže svitak položen na odeću. Ne obraćajući pažnju na uznemirene glasove, razmotao je pergament i stao naglas sricati:
- Memento Cyprianus et Marina. Setite se Ciprijana i Marina. - prevede odmah sa latinskog.
- Ciprijan i Marin? Prvi franjevci pristigli u Bosnu? - začu se među okupljenima.
- Najverovatnije. Ne vidim nijedno drugo značenje. - odgovori gvardijan.
- Ali... Ali... Odeća je tako uredno složena... Je li moguće...
- Ne znamo i nikada nećemo saznati. Skinite ga odande i proverite ko nedostaje - naredi gvardijan.
Sat kasnije bilo je jasno da je nastradao brat Jure. Fratri se nemirnih duša vratiše u ćelije čekajući zoru.
Sledeće jutro okupljena braća su se meškoljila pred vratima podruma. Dvadeset i tri fratra pažljivo saslušaše gvardijana koji je naglas pročitao zapis fra Pavla na latinskom. Iščitavši reči, gvardijan upitno prelete pogledom po okupljenima. Najzad se oglasi suvonjavi brat Ignjat, nedavno pristigao u zajednicu iz Dubrovnika.
- Ja vam mogu prevesti napisano. - Svi ga radoznalo pogledaše. Novajlija u samostanskom bratstvu, crnomanjast i ćutljiv, fra Ignjat se, sve do tog trenutka, ničim nije isticao.
- Pa učini to, molim te - obrati mu se gvardijan. Brat Ignjat se nakašlja, pa oprezno poče:
- Stvar je osetljive prirode, Jeste li ikada čuli za izraz tria signacula maniheja? - pažljivo je odmeravao redovnike izgovarajući to.
- Nepoznato nam je. - odgovori gvardijan.
- Osnovna načela bogumila, odnosno njihovih starešina, djedova Crkve Bosanske. Signaculum ors znači da se ne sme nikada reći laž. Signaculum manus znači da se ne sme ubiti čovek ni živi stvor, izuzev zmije. Signaculum sinus, znači potpuno odricanje opštenja sa ženom. - Fra Ignjat zaćuta.
- Bogumili? Kakve veze oni imaju sa nama? - začu se iz zbunjenog skupa.
- Ovaj... Ja sam neko vreme noćas proveo u skriptarnici i otkrio sam neke stvari... - oglasi se tiho brat Josip.
- Kakve stvari? - iznenađeno će gvardijan, okrećući glavu ka njemu.
- Marin i Ciprijan su ovamo stigli iz Provincie Sclavoniae kao inkvizitori jeretičkog učenja krstjana Crkve Bosanske i to po naređenju pape Nikole IV. Sve dosad mi to nije mnogo značilo ali...
- Osveta inkvizitorima? Misliš da bogumili još uvek imaju sledbenike? - začudi se brat Ignjat.
- Moguće. Ako postoje, imaju motiv za osvetu. Međutim, ovo otkriće je razlog više da istražimo podzemlje samostana. - zaključi gvardijan, a brat Josip doda:
- Temelji potiču iz vremena kada su među najuticajnijima u ovim krajevima bili djedovi Crkve bosanske.
.
.
.
Povukavši savršeni luk slova C u prepisu „Nauka krstjanskog“, fra Pavle otre znoj sa obrijanog temena. Od dima luči i naprezanja oči su mu postale bolne i nesigurne, pa ustade, priteže habit dvostruko omotanim konopcem, te laganim korakom napusti skriptarnicu. Nezadovoljno pomisli kako neplanirano mirovanje nikako ne odgovara strogim pravilima reda kojem je pripadao. Vezivanje konopca oko mešine je bilo sve teži poduhvat i uskoro više neće moći dvostruko da ga opaše. Previše se prepustio uživanju u krkanlucima. Samostanske zidine nisu bile prirodno okruženje male braće.
Zaputio se teskobnim lagumima podzemlja samostana u Gradišci razmišljajući kako se Sveti Franjo nije dao zatvarati u samostanske zidine, niti je prihvatao pravila svetog Benedikta i svetog Augustina. Pa opet, strogi raspis fra Bentia Đenoveza da se otvore arhive i sve što je od vrednosti pošalje u Rim, nije ostavljao redovnicima mnogo izbora. Ciglom lučno zasvođeni podrumski hodnici bili su mnogo stariji od samog samostana, potičući navodno još iz vremena Tvrtka Kotromanića. Na zidovima je tek svaka treća zublja pucketavo gorela, čineći hodnike senovitima i tajanstvenima. Fra Pavle se nerado spuštao u lagume. Sam Gospodin je objavio put putujućih propovednika i fra Pavle je radije hodio šumskim stazama no zatvorenim prostorima.
Lagani šum iz nekog od sporednih hodnika ga je podsetio da bi trebalo postaviti nešto otrovane hrane po hodnicima. Pacovi koje bi povremeno viđao bili su ogromni. Škripanje koje je trenutak kasnije doprlo iz istog pravca bilo je mnogo čudnije. Fra Pavle neodlučno zastade, osmotri prostor iza sebe, pa dohvati zublju sa zida i vrati se nekoliko koraka do raskršća hodnika. Naprezao je pogled, ali ni sa leva ni sa desna nije primećivao ništa neobično. Taman što se primirio, odjeknu tresak iz tame. Nije bilo sumnje, dopirao je iz hodnika sa leve strane. Srce mu stade mahnito udarati i ustuknu par koraka. S mišlju da neobične zvuke smesta prijavi gvardijanu, žurno krenu ka stepeništu, pa se naglo zaustavi. Šta da prijavi? Ionako ga je pratio glas da je nepouzdan u svemu, izuzev u prepisivanju, a Ante bi jedva dočekao prvu grešku kako bi ga javno izvrgao ruglu. S druge strane, mogla je to biti i neka neslana šala njegove sabraće. Često se žalio i prigovarao kako mu nedostaje raznolikost života putujućeg propovednika.
Odluči da ispita čudne zvuke. Možda tek pacovi mahnitaju. Lagano se zaputi natrag, pa skrenu. Hodnik je tu bio neosvetljen i jedini nesigurni izvor svetlosti bila je zublja što ju je u drhtavoj ruci isturio daleko pred sebe. Bilo je očito da se taj deo laguma odavno ne koristi. Paučina mu se hvatala po licu i odeći, a lagani koraci su se duboko zarivali u prašinu. Prošao je još jedno raskršće hodnika i još neko vreme tumarao kroz tamu, pa kad se pojaviše novi hodnici, zastade poplašen da će se izgubiti. Okrete se i lagano krete natrag. Potom mu pogled privuče neobični prizor. Stomak mu se zgrči. Bio je siguran da se natpis tren ranije nije tu nalazio! Približio se zidu i pogledom obuhvatio slova: „Ovaj svet je samo san Demona". Pre no što je stigao da razmisli o smislu pročitanog nagli pokret otpozadi ga trže. Prekasno! Nečije ruke ga dograbiše, pa ga nešto tresnu i izgubi svest.
***
Četvorica fratara, osvetljeni oskudnim svetlom luče, sedeli su za gvardijanovim stolom, napeto zureći jedan u drugog.
- Morali bi to prijaviti vlastima. - izgovori tiho fra Stipe.
- Kojim vlastima? Turcima? Jedva će dočekati opravdanje da isele samostan. - gvardijan odseče.
- Ako ne njima, u Rim svakako. - uzdahnuvši uzvrati fra Stipe.
- Da. To ćemo uraditi, ali njihov predstavnik neće stići nedeljama, možda mesecima. Pre toga bi bilo pametno proveriti kako se to dogodilo. - potvrdi Gvardijan.
- U to vreme kapije su bile zatvorene. Ko god da je to učinio bio je odavde. - reče fra Grgo.
- Paa... To baš i nije prijatna vest. - procedi fra Stipe.
- Što zurite u mene?! Debeli me je nervirao, tačno, ali ne mislite valjda da bih mu otvorio burag, naterao ga da piše, pa ga potom zadavio sopstvenim crevima?! - nervozno se brecnu fra Ante.
- Ovo je zaista ispisao sopstvenom krvlju? - pogledi prisutnih padoše na pergament položen na sto pred njima i još jednom im pogledi preleteše preko Pavlovog krasnopisa:
Nam peccator ego sum
Signaculum ors, signaculum manus et signaculum sinus
Idola idolis parte mali,
ligneam crucem turpe.
Maria autem peccatorem.
- Nema sumnje. Druge krvi u okolini nije bilo. - odvrati gvardijan.
- Šta znače te reči? - začuđeno će fra Grgo.
- Pavle je bio najbolji poznavalac latinskog. Niko od nas ne zna mnogo više od uobičajenih fraza. Bez sumnje se pominju greh, krst, ikone, pečat i devica Marija. Više od toga nismo razaznali.
- Pa kakvi smo mi to redovnici? Niko ništa ne zna. - promrmlja fra Ante.
- Nisi li ti Ante previše nervozan za nekog ko ništa ne zna? - obrati mu se fra Stipe.
- Šta hoćeš time da kažeš? Reci otvoreno! - prostreli ga pogledom fra Ante.
- Smirite se. Ovo nas nikud neće odvesti. Obrazovani su izbegli pred Turskom najezdom. Svi otvorimo četvoro očiju i pokušajmo otkriti ko je ubica. Okupimo braću, možda neko ipak ume ovo da rastumači - gvardijan svetački podiže ruku.
- Podzemlje je neispitano. Možda postoji neki prolaz kojim se ubica ušunjao. - nagađao je fra Stipe.
- Možda. Neka nam ispitivanje podruma bude prvi zadatak. Okupite u zoru braću na ulazu u lagume. - zaključi gvardijan.
***
Iste noći bunovna lica fratara pojaviše se na prozorima samostanskog zdanja. Tek probuđeni neuobičajenom svetlošću, pucketanjem i stenjanjem što je dopiralo iz dvorišta, užasnutim pogledima obuhvatiše scenu posred zasada kupusa. Privezana za čempres (drevnu ostavštinu fra Bernardina Splićanina, ponos male braće) beše obnažena ljudska prilika. Okolo nje se uzdizala gomila grana u plamenu. Po položaju i ograničenim pokretima čoveka lancem pričvršćenog uz stablo, bilo je očito da tek dolazi svesti. Najednom, čovek stade zapomagati. Lelek je ubrzo prešao u kričanje, jer visoki plameni jezici mu stadoše lizati uz bokove. Braća se sjuriše u dvorište, no tek probuđeni i prestravljeni, više su jurcali naokolo nego što su bili od neke koristi pri pokušajima obuzdavanja paklenog ognja koji je uveliko proždirao žrtvu. Zalud su zvirili u bunar, vedro beše odbačeno, a lancem kojim se izvlačilo beše privezana žrtva paljenica. Dok su se prisetili da pokušaju odmaći usplamteli ogrev, otključali ostavu i doneli poljodelski alat, kričanje je već utihnulo. Tek posle nekog vremena razvukoše žar, upropašćujući kupus, no telo je već postalo nepokretna gomila crnila, prošarana strašnim plikovima i vatrom izazvanim otvorenim ranama. Vreli lanac nisu nikako uspevali da otkače, pa najzad, zaključivši da je čovek mrtav, ostaviše ga tako.
- Braćo! Ovo... Ovo... Ovo je bio neko od nas! - začu se iz gomile i svi pogledi padoše na uredno složeni habit podalje od lomače. Gvardijan priđe, saže se, pa podiže svitak položen na odeću. Ne obraćajući pažnju na uznemirene glasove, razmotao je pergament i stao naglas sricati:
- Memento Cyprianus et Marina. Setite se Ciprijana i Marina. - prevede odmah sa latinskog.
- Ciprijan i Marin? Prvi franjevci pristigli u Bosnu? - začu se među okupljenima.
- Najverovatnije. Ne vidim nijedno drugo značenje. - odgovori gvardijan.
- Ali... Ali... Odeća je tako uredno složena... Je li moguće...
- Ne znamo i nikada nećemo saznati. Skinite ga odande i proverite ko nedostaje - naredi gvardijan.
Sat kasnije bilo je jasno da je nastradao brat Jure. Fratri se nemirnih duša vratiše u ćelije čekajući zoru.
***
Sledeće jutro okupljena braća su se meškoljila pred vratima podruma. Dvadeset i tri fratra pažljivo saslušaše gvardijana koji je naglas pročitao zapis fra Pavla na latinskom. Iščitavši reči, gvardijan upitno prelete pogledom po okupljenima. Najzad se oglasi suvonjavi brat Ignjat, nedavno pristigao u zajednicu iz Dubrovnika.
- Ja vam mogu prevesti napisano. - Svi ga radoznalo pogledaše. Novajlija u samostanskom bratstvu, crnomanjast i ćutljiv, fra Ignjat se, sve do tog trenutka, ničim nije isticao.
- Pa učini to, molim te - obrati mu se gvardijan. Brat Ignjat se nakašlja, pa oprezno poče:
- Stvar je osetljive prirode, Jeste li ikada čuli za izraz tria signacula maniheja? - pažljivo je odmeravao redovnike izgovarajući to.
- Nepoznato nam je. - odgovori gvardijan.
- Osnovna načela bogumila, odnosno njihovih starešina, djedova Crkve Bosanske. Signaculum ors znači da se ne sme nikada reći laž. Signaculum manus znači da se ne sme ubiti čovek ni živi stvor, izuzev zmije. Signaculum sinus, znači potpuno odricanje opštenja sa ženom. - Fra Ignjat zaćuta.
- Bogumili? Kakve veze oni imaju sa nama? - začu se iz zbunjenog skupa.
- Ovaj... Ja sam neko vreme noćas proveo u skriptarnici i otkrio sam neke stvari... - oglasi se tiho brat Josip.
- Kakve stvari? - iznenađeno će gvardijan, okrećući glavu ka njemu.
- Marin i Ciprijan su ovamo stigli iz Provincie Sclavoniae kao inkvizitori jeretičkog učenja krstjana Crkve Bosanske i to po naređenju pape Nikole IV. Sve dosad mi to nije mnogo značilo ali...
- Osveta inkvizitorima? Misliš da bogumili još uvek imaju sledbenike? - začudi se brat Ignjat.
- Moguće. Ako postoje, imaju motiv za osvetu. Međutim, ovo otkriće je razlog više da istražimo podzemlje samostana. - zaključi gvardijan, a brat Josip doda:
- Temelji potiču iz vremena kada su među najuticajnijima u ovim krajevima bili djedovi Crkve bosanske.
.
.
