Jedna beznacajna dilema

Plemenito, titularno, podsticajno, tajno, bajno, sjajno, izražajno, zakulisno… osećam se dojebano. Nisam ti se posvetio, nisam te zaštito, podmitio, nakitio - Srce Moje, da lažeš, da kriješ, da riješ, da kuješ, da pljuješ,  da pleteš… da zavidiš. Nisam Te navežbao kao što osmeh vežbam, kao što tih govor treniram, nisam Te progutao kao ružne reči da te nema… pa da i ja budem jak, da i ja budem Neko.  Popijemo piće, uz osmeh, izogovaramo nadležne, podsetimo se kako smo odrastali zajedno i kako sam te pijanog nosio na avion…  Ti budeš čOVEK, pa mi kažeš hvala, pa me ispratiš do mosta Slobode i nežno me gurneš (sa razumevanjem) tako pripitog sasvim neočekivano. Pmogneš da letim, tebi ja na gore, meni ti na dole… pa smo naistom, zar ne?!  Kao jedan od junaka iz Alan Forda obrišeš dlanove o revere odela kao da si sa solitera bacio djubre, osvrneš se, zazviždiš poznatu melodiju Most  na reci Kvaj i kreneš svom Domu. Srce kamen mora biti na putu do trona. Zagladiš bradicu, niko nije video. To je bitno, tebe svi vole.  U životu ne ruši neprijatelje, već gradi sebe, rekao bih ti. Ti suviše mlad, ti suviš uplašen – dragi moj čOVEK. Ne završavaš poslove do kraja, u strahu neprirpemljen. Nisi proverio pljusak Dunava, nisi imao vremena da proveriš da li si posao završio te krećeš dalje u obračun sa onima kojih se bojiš. Čak ni strah od mraka nije naivan, jer osluškujući šta te vreba iz njega - strašnog, ne gledaš ispred, zapinješ za kamen na putu, padaš…. hm… koliko puta posle toga možeš da ustaneš?  Trgnem se tik u trenu kad pluća u dubini okotabrskog Dunava preporznaju nemoć udaha i izronim naglo. Dugo sam učio da plivam, kroz život, kroz vodu, kroz ljude –neopažen i uvo sam ostavio u dubinama Jadrana prevaren pritiskom, želeći više, želeći dublje. Ne možeš mi ništa. Izadjem na obalu, hladno je, sednem tako mokar uz drvo u Limanskom parku, setim se da ne pušim više i zgrožen, ne osećajući više ni zimu, zagrlim rukama kolena i pronadjem prazninu u mraku. Bez reči odem doma. Aleksej donese pivo, Misica mi pokaže košulju koju mi je kupila i kaže Tata pobaj…. Mene nema, samo udaljene ćelije’ vrište; ’’ Ne ignoriši – oni su jedino što vredi u tebi’’. Znam, ali ne mogu se otrgnuti od sopstvene nesvesti – tako star –tako glup. Ponavljam u sebi kao papagaj – Život je davanje! Ponavljam u sebi – Život je sanjanje. Ponavljam u sebi… i onda utihnem i odlučim da ti oćutim, otupim, odglumim, zaludim, preživim, doživim sa druge strane stola da me gledaš kako živ posle Tvog Zla sedim, u daljinu gledim i pravim se ’’da su mi sve ovce na broju’’. Ne možeš ti meni puno čak ni kad bi me potopio zla naneti, jer duša zlo ne trpi… jede, grebe, strahom te goni, da beziš, da ne veruješ, da nemaš čak ni sebe. Loša duša strah ne pušta, a ja… hm….misliš da ću da te pustim? Kako se crta smajli? Ovako J? Kako god, ja i  dalje učim Alekseja da ne laže, da ne podmeće, da se ne boji… jer strah je - u tebi Sine, kažem mu ponekad. Ogledalo svih tvojih lenjosti, nesavršenosti, neizučenosti i Zlobe. Ovaj blog sigurno nema kraj, jer kraj i početak uvek moraju da se uhvate kako bi Život nastavio da se kotrlja – teče.

 

[LJILJA MMM]

I šta sad?
Dalje.....