GRADOVI - finale - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

GRADOVI - finale

Oceni ovaj blog
.
.

Branimir protresa glavom, opipava oblutak. Pokušava da ne misli. Otrovne Gazdine dužice ga fiksiraju. Empata. Oseća njegov nemir. Pokušava da mu prodre u misli. Lovac ima izoštrena čula, njen napor mu ne promiče. Krvopijin prodor ga čini nervoznim i čini fatalnu grešku. Okreće se ka lovini. Žrtva kleči, naizgled zaboravljena. Plače. Vidi je otpozadi i pogled mu pada na gola devojčina leđa. Dah mu zastaje a ruka se lagano spušta prema futroli. Najsmrtonosnije stvorenje poznatog sveta se budi, ovoga puta nekontrolisano. Devojka oseća promenu. Okreće se i najzad joj vidi lice. Po prvi put vizir nije među njima. Krupne vragolaste oči. Neuredna kosa. Razdeljak među zubima. Lovčeva ruka dotiče dršku oružja. To lice! Možda mlađe, možda naivnije i zasigurno veselije. Poznaje ga! Kao što poznaje i tetovažu na sestrinim leđima.
Tetovaža vuka! Siktanje iz grla krvopije. I ona oseća promenu. Telohranitelji ništa ne shvataju. Traže opasnost na najpogrešnijim mestima. Najednom, pritisak na Branimirovom temenu. Krvopija ulazi! Pokušava da shvati razloge. Ne, neće joj dati vremena. Mora biti siguran - kao urlik ranjenog vuka odjekuje glas u trenutku kada se obraća žrtvi.
- Jeco! - lovina zbunjeno podiže glavu. Proučava mu lice. Potom u oku iskri prepoznavanje.
- Bane!? - pištolj mu je u ruci trenutak pre no što će se devojka oglasiti. Pokreti su mu prebrzi da bi ijedan plaćenik reagovao. Lovac. Vrhunac obuke. Definicija ubice. Plaćenici ne shvataju zašto je cev oružja okrenuta ka njima. Vuk se pretvara u zver što bljuje vatru. Telohranitelji gube prisebnost. Znaju da su oči u oči sa smrću, sa zveri najubistvenijom na vascelom svetu. Pokušavaju da se zaklone. Uzalud. Gazda vrišti, šestoro telohranitelja padaju. Cev se okreće ka krvopiji. Onda, jezivi bol u grudima. Branimir zna šta se dešava. Psihokineza. Pokušava da mu zaustavi srce. Ruka mu podrhtava. Zadnjom snagom pritiska obarač. Bol u grudima nestaje, žućkaste zenice se gase. Prepala se. Zaboravila je na kontrolnu ploču implanata. Panika ju je ubila. Ne zanima ga. Nastavlja. Mehanizam se pokrenuo. Neće stati dok alarm u glavi ne zamukne. Munjevita izmena okvira. Vrata se otvaraju. Oružje Lovca se munjevito podiže. Stražari koji uleću ne shvataju sa čime se suočavaju. Idućeg trenutka pištolj urla. Pucnji ih kose. Jednog po jednog. Budale ne razumeju, Lovac se odmetnuo. Kako koji padne, novi naviru na vrata. Kao u streljani.

Potom, kao britvom odrezano, sve prestaje. Okreće se ka Jeci. Neodlučna je. Pogled joj bludi po kavezima.

- Beži Jeco! Beži! - urliče. Devojka se ne pomera. Vragolaste oči postaju jezera tuge. Usne se krive. Niz obraze joj teku suze. Bane ništa ne shvata. Još jednom progovara.

- Nemamo vremena, stižu Lovci iz karaule. Sa njima neću izaći na kraj! - nervozan je. Devojka počinje da se ponaša histerično. Jurca od kaveza do kaveza i nervozno ih cima. Glupost. Pojačani čelik i elektronske brave. Bane joj prilazi, pokušava da je odvuče od kaveza. Otima se, udara ga.

- Oslobodi ih Bane! - ponovo se ukipila. Plače. Bane zna da sat otkucava. Lovci su na putu.
- Ne, Jeco! Beži dok još možeš! - podvikuje nervozno. Jelena se ne pomera. Na licu joj se pojavljuje komični izraz tvrdoglavosti. Nimalo prigodan situaciji.

- Oslobodi ih – Branimir je posmatra dok nanovo počinje besno da cima kaveze. Priseća se. Oduvek je bila ovakva. Tvrdoglava poput magarca. A šta je on uradio? Čime joj se odužio za svu ljubav koju mu je pružila? Dva puta ju je izdao. Prvi put kad je otišao da je nikada više ne vidi. Drugi put kad ju je ponovo pronašao. Najednom prelama. Postoji samo jedan način da je spase. Da je izda i po treći put. Prilazi konzoli i ukucava šifru.

- Uh, to lajavo stvorenje! - misli dok se vrata na kavezima otvaraju. Dobro zna cenu svog prestupa. Konzola je namenjena rukama Krvopija. Žrtve puzeći izlaze iz kaveza. Jelena im pomaže da se usprave. Tek kada su sve devojke na nogama, okreće se bratu. Susreće mu smireni pogled i smeši mu se. Pokazuje razdeljak među zubima. Progovara.

- Hvala ti braco. Nikad ti ovo neću zaboraviti. Nikom neću dozvoliti da nas ponovo razdvoji. Branimirovim licem preleće senka osmeha. Izdao ju je i po treći put.

- Beži Jeco! - oseća prvu razdiruću bol. Zna. Implanti su otpustili otrov.

- A ti? - Jeca je nesigurna. Šapće. Bane se bori protiv slabosti i proklinje besmisleno pitanje. Nema vremena. Smrt dolazi.
- Doći ću za vama. Idi sad! - Jelena polazi, a onda se još jednom okreće. Sve su devojke napustile potpalublje, samo ga još ona posmatra svojim krupnim vragolastim očima. Kosa joj je neuredna.
- Čekaću te kraj jezera. - kaže, pa najzad izlazi. Branimir se dvoumi treba li da plače ili da se grohotom nasmeje. Ostaje mu samo još da pogledom isprati Jecine dugačke korake dok grabi ka izlazu. Pre no što mu nestane iz vidokruga vidi joj leđa. Tetovaža vuka. Ta mala vučica. Zatim opipava svoj oblutak. Priseća se obale, široke i mirisne. Četinara sa obale i plavičastih obrisa planina. Upoznao je i treći put do izdaje. Osmeh izranja na ogrubelo lice.

- Dugo ćeš me čekati – proleće mu kroz glavu dok tetovaža na sestrinim leđima oživljava i vučica se pretvara u zver zakrvavljenih očiju koja ga grabi za grkljan...

.
.

Pošalji "GRADOVI - finale" na Facebook Pošalji "GRADOVI - finale" na Google Pošalji "GRADOVI - finale" na My Yahoo! Pošalji "GRADOVI - finale" na Live Pošalji "GRADOVI - finale" na MySpace Pošalji "GRADOVI - finale" na Twitter Pošalji "GRADOVI - finale" na Digg Pošalji "GRADOVI - finale" na del.icio.us

Kategorije
Priča

Komentari