GRADOVI - deo drugi - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

GRADOVI - deo drugi

Oceni ovaj blog
.
.

Refleksno podiže ruku i opipava oblutak oko vrata, baš kao i svaki put kada prelazi liniju razdvajanja. Stara navika dodira sa jedinom svetlošću koju je ikada upoznao.

- Ovo je da me pamtiš! - odzvanja u njemu i svaki put oseti prazninu. Svaki put kad prelazi granicu. Skriveni odašiljači uskoro će izgubiti snagu i naći će se na teritoriji Istočnjaka. Granica je zapravo linija odbrane. Provincijalci koriste urođenu slabost istočnjaka da ih zadrže daleko od sebe. Još jedna genetska modifikacija gradlija. Postavljena u vreme Jovana Osnivača, mreža i dalje funkcioniše. Niko ne zna gde se odašiljači nalaze. Nepoznato je šta im daje energiju. Tehnologija koja ih je stvorila zaboravljena je. Linija je razlog koji Lovce čini toliko cenjenima. Patetični niskofrekventni talasi ih ne zaustavljaju.

Temperatura okoline naglo se menja. Iz lokvi oko njega uzdižu se isparenja i sve bledi i nestaje u neravnomernoj izmaglici. Beskrajni paravani mrtve trske neprestano šušte. Najzad iz magle izranjaju katarke broda i to je savršeno sinhronizovano sa paljenjem tačaka na Branimirovim grudima. Implanti smesta reaguju i laserski nišani plaćenika se povlače. Devojka shvata da je cilj blizu i vrpolji se. Oštar udarac pruta je smiruje, pa nastavlja pognute glave. Stražari se pojavljuju, naizgled niotkud. Tamna borbena sprema, kacige spuštenih vizira, matirane površine oružja. Delovali bi poput duhova kad ih ne bi poznavao i da mu užas koji ih je takvima načinio nije bio jezivo blizak. Instruktori što ne štede kamdžiju. Regruti koji umiru na poligonima ili nestaju u noći. Poniženje, strah, umor i poslednja faza obuke. Golišava deca koja vrišteći beže. Noževi, krv...

Branimir užasnuto protresa glavom trudeći se da odagna uspomene. Nedostaju još svega tri device. Poslednji lov, lov koji doživljavaju samo najbolji. Oni spremni da rizikuju. Oni koji su dobili priliku da postanu punopravni Građani. Oni kao Branimir. Nastavlja kroz rojeve uznemirenih insekata i moćna voda se pojavljuje pred njime. Tu je i brod. Graničarski. Ne besni gliser, već jedrenjak. Tehnološki embargo. Varvari se ne smeju dokopati tehnologije pod kontrolom Istočnjaka.

Stražari ih propuštaju i paluba krcka pod čizmama. Goluždravci što ribaju palubu kupuju vreme. Kad jednom prestanu, biće posluženi za obed. Branimir prekoračuje jednog od njih. Oseća zastajanje žrtve. Ne interesuje ga da li se saplela o hranu ili je šokirana prizorom. Trza lanac. Vrata škripe i ulaze u potpalublje. Običaji nalažu da Branimir podigne vizir. Namerno ne gleda u žrtvu, ne želi da je sanja. Dočekuje ih kao britva oštar pogled sitnih pronicljivih očiju i visoko uzdignute obrve. Pritvorni osmeh titra na bledunjavom licu, a dve duboko urezane bore oko tankih i surovih usnica se sasvim prirodno povezuju preko podvaljka i čine jednu crtu koja se proteže oko srcasto oblikovanog lica. Istaknute jagodice. Lice uokviruje negovana i kratko podšišana kosa, bogato prošarana sedim vlasima. Krvopija je okružena plaćenicima koji je oslovljavaju sa „Gazda“. Ko zna šta je zgrešila pa su je bacili na granicu. Istočnjaci prljave poslove obično prepuštaju nižoj vrsti.

Pomalo je podsećala na prvu Branimirovu Gospodaricu. Glupo. Insistirala je na tome da je potčinjeni zovu „Gospodarica“. Nekako je i pristajalo uz nju. Tačno onoliko koliko se ime „Gazda“ slagalo sa Istočnjakinjom ispred njega. Glavom mu prolete prvi razdragani pogled na blagodeti Starog Sveta. Onih namenjenih životu, a ne smrti. Obuka ga je upoznala sa drevnim čudima, onima namenjenim ubijanju. Gradovi su bili nešto drugo. Ono zbog čega je došao. Čudesno čiste ulice, prepune prodavnice, obilje potrošene energije, neobična vozila. Redovi predivnih kuća sa obilato zalivanim travnjacima. Javne zgrade, hramovi i iznad svega - odmerena elegancija istočnjaka i neobični naziv kojim su sebe opisivali: Smerni Hrišćani. Uglavnom zato da bi se razlikovali od varvara sa druge strane reke.

U Provinciju Bog nije navraćao. Morili su ih prazni stomaci i strahovi u noći. Beskrajno pucanje kičme na suvim poljima jesu poznavali, ali ne i Boga. Gospodarica mu je pokazivala bibliju i vodila ga je u crkvu, ali Branimir ništa nije razumevao. Nije shvatao Boga koji je stvorio ovakav svet. Naučio je da gleda, a ne vidi. Da sluša, a ne čuje. Izvršava, a ne misli.

Krvopija upire pogled u njega. Žućkaste mačje zenice, prokrvljene beonjače. Uopšte ne trepće. Zbunjujuća osobina istočnjaka. U Branimira se uvlači nemir.

- Evo našeg šampiona! Štene, status ti se smeši. – dok progovara nazire preduge očnjake. Glas joj odiše hladnoćom i nezainteresovanošću. Branimir ne može da se otrese utiska o sličnosti sa Gospodaricom. Prezrivi glas, leni pokreti. I taj naziv „štene“ Baš kao i Gospodarica. Sećao se prezrivog odmahivanja rukom kad god bi na njemu ugledala tetovažu vuka. Beleg klana. Varvarske gluposti. Nešto u Branimiru se prelama i najednom sa njegovih usta se otima:

- Zašto device? - Telohranitelji počinju da se komešaju, ali to ga ne plaši. Mnogo borbi još moraju preživeti da bi predstavljali pretnju za Lovca. Više ga brine Gazda. Njena sposobnost psihokineze, a još više otrov u implantima. Pa ipak, krvopija se osmehuje. Telohranitelji se smiruju.

- Mislila sam da je vama Lovcima samo status zanimljiv. Jednom u pet godina samo jedan među vama dobija priliku. Ponekad ne shvatam toliku nezahvalnost. Varvarsko štenče odgajeno u štenari! Štene koje umišlja da će shvatiti odgovor?! Misliš da fantaziramo jer su nam guzice prepune? To misliš? - Elegantna, tiha, surovo odmerena. Ista stara Branimirova Gospodarica. Sećao je se kako u crkvi pristupa svešteniku da primi krv isusovu. Disciplinovano bi čekala u redu za blagoslov. Krv Isusova - krv čovečija. Zatim je smerno prilazila svaki put novom razapetom dečkiću. Krv pršti iz ekserima probijenih šaka. Krv kaplje sa ogrebotina od trnovite krune. Krv se sliva niz išibano telo. A dobri hrišćani prilaze i oblizuju njegove vitke noge, koščata bedra, delikatni stomak...

Gazda se glasno smeje, i prekida neočekivanu seriju uspomena.

- Šta ti uopšte znaš o vremenu Raspada? Šta ti znaš o Božjem gnevu? Štene varvarsko! Sunca je nestalo, mesec je krvario, nebesa su se otvorila, život u morima umirao. Boleštine su harale, zemljotresi razarali gradove. Sve je umiralo i samo je nada mogla spasiti svet!

Dok gazda govori Branimirov pogled luta po prostoriji. Duž zida sa leve strane u tri reda je naslagano petnaest kaveza. Tri su prazna. U ostalima drhture skutrene golišave devojke. Hrana za Krvopije. Branimirova karta za raj. Oseća pomeraj lanca, do uveta mu dopire uzdah. Lovina je shvatila kakva je sudbina čeka. Najednom, do nozdrva mu jasno dopire njen vonj. Miris koji je odavno zaboravio. Blaga aroma jeftinog sapuna pomešan sa zadahom znoja. I još nečim. Nečim teško objašnjivim. Cvetovi proleća, iskrenost nevinosti, radost mladosti. Ukus prvoga poljupca, miris zimskih noći. Dodir ruke koja stidljivo dohvata nečiju nadlakticu. Miris koji je nekada poznavao. Uznemiruje ga. Naglim pokretom otkopčava lanac i predaje povodac u ruke plaćeniku.

Gazda se osmehuje. Kragna košulje joj je zamrljana krvlju. Nedavno je obedovala. Nemarno odmahuje rukom prema telohranitelju i Branimir čuje cepanje tkanine iza sebe. Naglo podiže ruku i opipava oblutak oko vrata. Žrtva se oglašava iznenađenim uzvikom i Branimir zna šta se dešava. Plaćenik proverava himen. Gazda nastavlja svoj monolog:

- Svake pete godine u čast spasenja na lomaču se uspinje petnaest devica. Svake pete godine u čast spasenja prihvatimo za sunarodnika jednog varvarina poput tebe. - Branimir je čuje, ali nešto nije u redu. Osećaj nelagode je svakim trenutkom sve snažniji. Nešto strašno ne štima. Zašto ga rutinski postupak, hiljadu puta viđen, najednom toliko muči? Mnogo je puta ovo prošao. Predugo je na ivici, predugo lovi. Umoran je, ali ne sme posustati. Još samo tri izleta u Provinciju.

Plaćenik kome je predao povodac pojavljuje mu se u vidnome polju. U levoj ruci drži poderanu žrtvinu haljinu i potvrdno klima u Gazdinom pravcu. Gazda se smeši onim čudno surovim osmehom Istočnjaka. Ponovo budi uspomene u Branimiru.

Gospodarica! Smerna Hrišćanka. Kučka prokleta!

Volela je da se igra hranom. Sećao se devojčica iz podruma. Naređivala bi mu da ih dovodi vukući ih za kosu, četvoronoške. Do trpezarije se dolazilo višestrukim stepenicama i curicama bi kolena postajala odrana. Zapovedila bi da je pozdrave ljubeći joj cipele. Elegantne salonske cipele. Volela je duge pozdrave. A klinke bi klečale, zgurene, povijenih laktova i dlanova položenih na patos. Predugo. Sve dok ih krvopija ne dohvati za kosu i grubo ne polegne na sto. Gospodarica potom ustaje, prilazi. Usne se dodiruju, igraju se jezici. Dohvata detinju ruku, pomera je na najnežnije mesto, među devojačke noge. Tera je da se mazi. Odmiče se i posmatra sladostrašće. Ponekad ih ljubi, ponekad mazi, ponekad šiba. Kraj igre je uvek isti. Gospodarica ogladni. Zalazi joj za leđa, ruka se spušta, miluje je. Druga ruka se munjevito pokreće i bljesak skalpela se meša sa rumenilom krvi. Krvopiji se usta razjapljuju, oči sklapaju. Usne se spuštaju na vrat. Sablasno blede koščate šake lascivno miluju uzdrhtalo telo. Devojčici sline kreću niz podbradak. Oči se izvrću...

.
.

Pošalji "GRADOVI - deo drugi" na Facebook Pošalji "GRADOVI - deo drugi" na Google Pošalji "GRADOVI - deo drugi" na My Yahoo! Pošalji "GRADOVI - deo drugi" na Live Pošalji "GRADOVI - deo drugi" na MySpace Pošalji "GRADOVI - deo drugi" na Twitter Pošalji "GRADOVI - deo drugi" na Digg Pošalji "GRADOVI - deo drugi" na del.icio.us

Kategorije
Priča

Komentari