Oprez? Šta to uopšte znači? – filozofirala sam istog popodneva, dok smo po Kalemegdanu vukli decu na sankama. Da li je i ta reč, u ovom slučaju, samo ušuškani sinonim za otuđenost među ljudima? Neprestano sam se pitala gde je sada Gagi, da li se krije u svom zabravljenom ćošku ili šeta po nekom drugom parku. Želela sam da mu, barem, donosim sendviče i voćke. Planirala sam da ga, nekom prilikom, kada mi to novčane prilike dopuste, odvedem u poslastičarnicu ili u neki kafić na okrepljujući napitak, a možda – jednog dana, kada ga dovoljno upoznam – i kući, u toplu atmosferu doma, da upozna moje sinove.
Loše sam se osećala. Tresla me je groznica, za koju sam bila ubeđena da je rezultat moje zabrinutosti. Ništa mi nije značio pastoralni kalemegdanski pejzaž i bilo bi mi pusto i tužno da nije bilo dečijeg smeha.
Naredne dane provela sam u krevetu, bolesna od gripa. Muž bi ujutru, pre odlaska na posao, šetao Brendu po našoj uličici. Onda su se, jedan za drugim, razboleli i moji dečaci. Kašalj, temperatura, odlasci kod lekara. Prestala sam da mislim na Gagija. Kada sam, nakon par nedelja, u osvit proleća, ponovo kročila na Kalemegdan, nisam ga zatekla na starom mestu.
Tri godine kasnije, na Trgu republike, dok sam mlađem sinu kupovala sladoled, neko me je kucnuo po ramenu. Okrenula sam se i prepoznala Gagija. Imao je naočare, ugojio se, i sa lica mu je nestao izraz izgubljenog deteta. Nije više nosio kapu, kosa mu je porasla. Ožiljak se nije primećivao. „Kako ste?“ pitao je. „Nisam vas video celu večnost.“
„Dobro. A ti?“
„Nije loše. Radim kao kolporter“, rekao je ponosno.
Bilo mi je drago, kao da je reč o starom prijatelju. U neku ruku, i jesmo bili stari prijatelji.
Pomilovao je mog malog po glavi.
„Baš si ti srećković“, kazao mu je.
Primetila sam da tromo hoda i više ne gestikulira; ruke su mu visile uz telo, a šake bile sklopljene poput uginulih ptica. Izgubio je svoju nekadašnju živost. Seli smo na klupu. „Šta je sa tvojim zdravljem?“ zapitah. „Sad je sve pod kontrolom“, odgovorio je.
Neko vreme smo ćutali, a onda sam osetila potrebu da mu saopštim: „Brenda je uginula prošle godine.“
„Kako? Zašto? Zar nije bila mlada za umiranje?“
Ispričala sam mu sve o Brendinoj bolesti i užasnoj smrti (ako je smrt ikada drugačija), o tome kako smo bili očajni i kako smo danima plakali, kako su se deca žalila da im nedostaje njen lavež.
„Znate, i moj otac je umro“, rekao je iznenada. „Strefio ga infarkt za vreme bombardovanja.“
„Žao mi je“, slagah. U isto vreme, osetila sam grižu savesti – žalim za psom, a ne osećam ništa zbog smrti čoveka, ma kakav da je bio.
Njegove sitne, nemirne oči, iza stakala naočara, gledale su negde preko mog ramena. „Tako je moralo biti. Nismo loše, keva i ja. Ne znam da li sam vam to rekao, ali, znate, sad radim kao kolporter.“
Moj sin je završio sladoled. Vukao me je za suknju, želeći da krenemo kući. „Moram da idem“, rekla sam. Osetila sam potrebu da pobegnem od Gagija, baš kao onda, kada sam ga prvi put srela.
Ustao je, i sa smeškom na licu, pružio mi ruku: „Doviđenja. I, umalo da zaboravim: mnogo vam je bio dobar onaj sendvič. A kivi je bio prvi koji sam pojeo u životu.“
Kada smo se udaljili, okrenula sam se još jedanput i mahnula mu. Ni do danas nisam ugledala Gagijevu priliku među uličnim prodavcima novina.
Loše sam se osećala. Tresla me je groznica, za koju sam bila ubeđena da je rezultat moje zabrinutosti. Ništa mi nije značio pastoralni kalemegdanski pejzaž i bilo bi mi pusto i tužno da nije bilo dečijeg smeha.
Naredne dane provela sam u krevetu, bolesna od gripa. Muž bi ujutru, pre odlaska na posao, šetao Brendu po našoj uličici. Onda su se, jedan za drugim, razboleli i moji dečaci. Kašalj, temperatura, odlasci kod lekara. Prestala sam da mislim na Gagija. Kada sam, nakon par nedelja, u osvit proleća, ponovo kročila na Kalemegdan, nisam ga zatekla na starom mestu.
Tri godine kasnije, na Trgu republike, dok sam mlađem sinu kupovala sladoled, neko me je kucnuo po ramenu. Okrenula sam se i prepoznala Gagija. Imao je naočare, ugojio se, i sa lica mu je nestao izraz izgubljenog deteta. Nije više nosio kapu, kosa mu je porasla. Ožiljak se nije primećivao. „Kako ste?“ pitao je. „Nisam vas video celu večnost.“
„Dobro. A ti?“
„Nije loše. Radim kao kolporter“, rekao je ponosno.
Bilo mi je drago, kao da je reč o starom prijatelju. U neku ruku, i jesmo bili stari prijatelji.
Pomilovao je mog malog po glavi.
„Baš si ti srećković“, kazao mu je.
Primetila sam da tromo hoda i više ne gestikulira; ruke su mu visile uz telo, a šake bile sklopljene poput uginulih ptica. Izgubio je svoju nekadašnju živost. Seli smo na klupu. „Šta je sa tvojim zdravljem?“ zapitah. „Sad je sve pod kontrolom“, odgovorio je.
Neko vreme smo ćutali, a onda sam osetila potrebu da mu saopštim: „Brenda je uginula prošle godine.“
„Kako? Zašto? Zar nije bila mlada za umiranje?“
Ispričala sam mu sve o Brendinoj bolesti i užasnoj smrti (ako je smrt ikada drugačija), o tome kako smo bili očajni i kako smo danima plakali, kako su se deca žalila da im nedostaje njen lavež.
„Znate, i moj otac je umro“, rekao je iznenada. „Strefio ga infarkt za vreme bombardovanja.“
„Žao mi je“, slagah. U isto vreme, osetila sam grižu savesti – žalim za psom, a ne osećam ništa zbog smrti čoveka, ma kakav da je bio.
Njegove sitne, nemirne oči, iza stakala naočara, gledale su negde preko mog ramena. „Tako je moralo biti. Nismo loše, keva i ja. Ne znam da li sam vam to rekao, ali, znate, sad radim kao kolporter.“
Moj sin je završio sladoled. Vukao me je za suknju, želeći da krenemo kući. „Moram da idem“, rekla sam. Osetila sam potrebu da pobegnem od Gagija, baš kao onda, kada sam ga prvi put srela.
Ustao je, i sa smeškom na licu, pružio mi ruku: „Doviđenja. I, umalo da zaboravim: mnogo vam je bio dobar onaj sendvič. A kivi je bio prvi koji sam pojeo u životu.“
Kada smo se udaljili, okrenula sam se još jedanput i mahnula mu. Ni do danas nisam ugledala Gagijevu priliku među uličnim prodavcima novina.
