O, KAKO TUŽNIH LJUBAVI IMA - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

O, KAKO TUŽNIH LJUBAVI IMA

Oceni ovaj blog
.
.
B.K., izdanak imućne porodice, bio je visok, uzan u bokovima, širok u ramenima, grgurave tamne kose i prodorno plavih očiju. Noću se nije smucao, nit' je pio i pušio, nit' su ga sa curama prečesto viđali. Čim je objavio veridbu, otac mu je prepisao polovinu imanja i kupio kuću u varoši.

Desilo se dan, dva pre njegovog venčanja.

Nejasno je bilo sve. Vrata su bila zaključana, tragova provale nije bilo, komšije ništa nisu čule. Pronađen je go k'o od majke rođen, ruku i nogu vezanih pertlama iz patika, ustiju zapušenih sopstvenim gaćama. Telo mu je bilo prepuno ozleda u vidu masnica, podliva i dugačkih rasekotina. Patolog je tvrdio da je smrt nastala kao posledica dugotrajnog šibanja. Pa opet, izuzev krvi i potrgane odeće u njegovoj neposrednoj blizini, kuća je bila u savršenom redu. Nigde tragova borbe, nigde pomerenog jastučeta ili naboranog tepiha. I ne samo to; Nigde nijednog neopranog suda, skrivene paučine ili zrnceta prašine. Neobična slika momačke kuće. Zalud su traženi otisci i tragovi. Nije ih bilo. Svedoci nisu postojali, ili ih policija nije pronašla. Zalud ideje o tragično svršenoj ljubavnoj raspravi; njegova je verenica u trenutku zločina bila desetinama kilometara daleko, u poseti roditeljima.

Jedini trag predstavljao je zlatni prsten sa ugraviranim rečima „zauvek zajedno“ na žrtvinom nožnom prstu. Poreklo prstena je ubrzo otkriveno, ali uzalud. Gospođa Radivojević, kojoj je pripadao, bila je težak bolesnik, mesecima vezana za bolničku postelju. Po njenim rečima izgubila ga je pre dvadesetak godina u ćerkicinoj školi, posle jednog roditeljskog sastanka.

Tako je slučaj ostao nerešen i godine su prolazile.

***

Gospođa Radmila, penzioner, tog je jutra u dvorištu kuće u koju se tek uselila, odlučila posaditi geranije. Otkad je njen, sad već bivši suprug, u svojoj šestoj deceniji izgubio razum i zablentucao se u trideset godina mlađu ženu, život joj je krenuo nizbrdo. Kako ju je stan neprijatno podsećao na spokojne dane, poklonila ga je sinu i preselila se ovamo. Bilo je očito da se o bašti predugo niko nije brinuo, pa je bilo ozbiljnog čupanja korova, žuljanja trave i grabuljanja zapuštene ledine.

Taraba komšijske kuće, na kojoj je već poodavno stajao natpis „Na prodaju“, bila je ruinirana i gospođa Radmila je upravo razmišljala da bi trebalo nešto preduzeti po tom pitanju, kad je zapazila neznanca kako prolazi susednim dvorištem. Pošto je prethodno upoznala vlasnike kuće, a stranac je sopstvenim ključem otključao vrata, gospođa Radmila je poverovala da se našao kupac i da će se za oštećenu ogradu on pobrinuti. Nekih sat vremena potom, kad je, zabavljena grabljicanjem, već i zaboravila na došljaka, primeti da stranac odlazi, zapažajući jedan neobičan detalj: čovek je, uprkos poodmaklom proleću, nosio rukavice. Gospođa Radmila ga je ubrzo potom izbacila iz glave.

Leto je uveliko odmaklo, susedna kuća je i nadalje zvrjala prazna, kadli jednog vrelog četvrtka gospođa Radmila ponovo ugleda došljaka. Uprkos vrelini, rukavice nisu izostale. Ovog puta radoznalost je prevladala. Čim je stranac ušao u kuću, gospođa Radmila se provukla kroz oštećenu tarabu i prišunjala do komšijskog prozora. U prvi mah ništa neobično nije zapazila, da bi tek naknadno shvatila šta je čudno. Kuća je bila u savršenom redu, iako u nju, navodno, godinama niko nije zalazio. Nigde paučine, nigde prašine. A onda je ugledala i zašto je to tako. Posetilac je, naoružan metlom i pajalicom, detaljno čistio kuću. Pažljivije pogledavši, gospođa Radmila zapazi da su strančeve oči prepune suza. Osetivši se neprijatno, napustila je dvorište, a nedugo zatim je ugledala neznanca kako odlazi.

Sledeći dan je preko informacija saznala telefonski broj vlasnika kuće. Smatrajući sebe lukavom, raspitivala se o nekretnini, pa je najzad, kao nezainteresovano, postavila pitanje da li neko obilazi kuću. Kad joj je odgovoreno da to već godinama niko ne čini, predstavila se i saopštila im je svoje zapažanje.

Umesto vlasnika, na vrata je isti dan pokucao policijski inspektor Brkić, koji ju je detaljno ispitao o čudnome svatu. Nažalost, Gospođa Radmila nije umela da mu pruži nikakve informacije izuzev onoga što je videla, a to zaista nije bilo od neke koristi. Nije se potrudila ni da zapamti registarske tablice strančevog auta. Poseta se završila dogovorom da će gospođa Radmila prijaviti svaku sledeću neznančevu posetu.

***

Inspektor Brkić tog jutra nije bio u najboljem raspoloženju. Nije u pitanju bila samo promena godišnjeg doba i njegova urođena odbojnost prema jeseni. Rano izjutra se posvađao sa zvocavom suprugom, otkrio je da mu je komšijsko pseto prekopalo ružičnjak, potom je otkinuo retrovizor pokušavajući da se uparkira i najzad se polio vrelom kafom čim je stigao na posao. Kad je pozornik u kancelariju uveo čikicu u demodiranoj odeći i saopštio kako ga je priveo po prijavi gospođe Rade, naročito naglašavajući reč „gospođa“, nije se mogao prisetiti o čemu se radi. Tek kad je pozornik naveo odakle je pokupio to kukavno stvorenje, setio se raskokodakane starice. Poseo je čikicu, otpustio pozornika i duboko uzdahnuo. Čovek nije delovao kao kriminalac. Pa opet, pravila su pravila.
- Kako se zovete? - postavi inspektor rutinsko pitanje.
- Miloje Maričić. - odvrati privedeni.
- Šta ste radili u toj kući? - čovek podiže na Brkića teleće vlažne oči.
- Pospremao. - reče kao da je to najprirodnija stvar na svetu.
- Odakle vam ključ? - pitao je inspektor tek reda radi.
- Dobio sam ga. - odgovori čikica, ali se u njegovom izrazu pojavio nemir.
- Od koga ste ga dobili? - naže se inspektor Brkić ka sagovorniku koji je najednom spustio pogled. Odgovor nije dolazio. Brkić ustade i poče pretraživati vitrinu, odakle je najzad izvadio jedan dosije.
- Znate li uopšte šta se dešavalo u toj kući? - reče položivši akte na sto. Miloje Maričić je ćutao. Najzad Brkić otvori dosije i iz njega ispade prsten koji se zakotrljao po patosu. Reakcija privedenog je bila neočekivana. Podigao je prsten i najednom stao ridati.
- Uzeli ste mu ga! Uzeli ste mu ga! - ponavljao je neprestano.
- Kome smo ga uzeli? - Inspektor Brkić je iznenada podsećao na pitbula koji je nanjušio krv.
- Njime sam ga prstenovao! - beše poslednje što je Miloje Maričić rekao. Nisu pomagale ni pretnje ni obećanja. Nešto kasnije smestili su ga u pritvor.

***

Sledeće jutro, Miloja Maričića zatekoše obešenog o sopstvene pantalone. Bio je mrtav već tri sata i čuvar je zaglavio disciplinsku zbog spavanja na dužnosti. Istraga je pokazala da je Maričić pre penzionisanja bio zaposlen kao učitelj u istoj školi koju je pohađao i pokojni B.K., ali to je bila jedina veza, pouzdano utvrđena. Maričić je živeo sam poput psa. Svedoci, negdašnje kolege iz odeljenja pokojnog B.K. potvrdili su da je u njihovom odeljenju Miloje Maričić nekoliko puta držao časove kao zamena kad bi njihov učitelj odsustvovao. Pamtili su ga kao veoma blagog čoveka. Slučaj je zaključen, a skromna imovina Miloja Maričića prodana je na aukciji. Sve što je posedovao bilo je nedovoljno da pokrije troškove sahrane. pa je opština nadoknadila razliku.

***

Tek što su se duhovi u varošici smirili i razgovori vratili cenama na pijaci, fudbalu i ogovaranju, novinar lokalnog nedeljnika intervjuisao je gospođicu Svetlanu Radojković koja je evocirala svoje uspomene iz osnovne škole. Mlada dama je tvrdila da je svojevremeno pokojni B.K. bio izraziti vetropir i da je imao poseban pik na povučenog prosvetnog radnika Miloja Maričića, te da ga je neprestano provocirao i ismejavao. Iako se gospodin Miloje Maričić neprestano sklanjao pred obesnim detetom, ovaj ga je neprestano progonio. Kulminacija njihove netrepeljivosti usledila je pri jednom času koji je pokojni ubica, tada učitelj na zameni, držao u njihovom odeljenju. Pokojni B.K. je najpre pustio na slobodu ko zna gde ulovljenu beloušku, čime je izazvao haos među decom. Kad ga je učitelj prekoreo, stao je da ga vređa, da bi ga na kraju pogodio u glavu teglom iz koje je prethodno oslobodio zmiju. To je prevršilo svaku meru i učitelj je izgubio strpljenje, pa ga je položio preko klupe i isprašio mu je guzicu velikim školskim lenjirom. Međutim, to mu nije bilo dovoljno, nego mu je svukao pantalone i nastavio da vošti po goloj guzici sve dok nije prokrvarila.

Članak je izazvao haos. Uskoro se još nekoliko mladih ljudi prisetilo spomenutog događaja, ali oni su priču dopunili još nekim činjenicama. Ta je kazna bila prelomna tačka u životu pokojnog B.K. Posle toga se iz obesnog i razmaženog deteta pretvorio u uzornog i mirnog učenika. Duhovi su se ponovo razbuktali i mnogo se nepouzdanih glasina pronosilo o tome da su Miloje Maričić i B.K. često viđani zajedno. Čak su neki varošani počeli tvrditi da su po objavljivanju veridbe pokojnog B.K., često viđali Miloja Maričića kako šeće kraj njegove kuće.

Svakog čuda za tri dana. Roditelji pokojnog B.K. su se odselili iz varošice i meštani su ubrzo zaboravili na uznemirujući događaj. Život se vratio u kolotečinu.

***

Neobični događaj je samo još jednom, mnogo godina kasnije, u istom lokalnom glasilu spomenula izvesna gospođa Nadica Milisavljević, udovica stražara ražalovanog zbog slučaja Maričić. Navodno, iako to nikada nikom nije rekao, one večeri kad se Miloje Maričić obesio, njen muž je razgovarao sa potištenim ubicom. Poslednje reči Miloje Maričića bile su:

- To je bio jedini način na koji mi je dozvoljavao da ga dodirnem. Znate, voleo sam ga.
.
.

Pošalji "O, KAKO TUŽNIH LJUBAVI IMA" na Facebook Pošalji "O, KAKO TUŽNIH LJUBAVI IMA" na Google Pošalji "O, KAKO TUŽNIH LJUBAVI IMA" na My Yahoo! Pošalji "O, KAKO TUŽNIH LJUBAVI IMA" na Live Pošalji "O, KAKO TUŽNIH LJUBAVI IMA" na MySpace Pošalji "O, KAKO TUŽNIH LJUBAVI IMA" na Twitter Pošalji "O, KAKO TUŽNIH LJUBAVI IMA" na Digg Pošalji "O, KAKO TUŽNIH LJUBAVI IMA" na del.icio.us

Kategorije
Priča

Komentari

  1. 123loncar (avatar)
    ...Stipane ,prava priča u pravom trenutku, pred "ponosnom" sutrašnjicom...svaka čast...

    ... a , reči su kao vojničke cokule, na kraju rata...izanđane,poderane , jadne i ništavne - bezznačajne...naročito tad : "prava ljubav" liči na te iste cokule...i nikom ne pada napamet, koliko su toga videle i gazile te cokule...koliko su upile tuđe, uzaludno prolivene, krvi...valjda , posle toliko zverstava ništa nije ni mažno...sve nekako je jednako...zlo i dobro...lepo i nakazno...ljubav i mržnja...život i smrt...
    ...da, pred izanđalim vojničkim cokulama pojmovi se brišu , potiru , nestaju...idu, beže - verovatno tamo gde žive ljudi i gde je sve važno pa stoga ima razlike između reči i pojmova...da pojmovne razlike su za ljude, nisu za stare ratnike...i štaće ratniku krvavih cokula pojmovi !?
  2. Stipan Severnjak (avatar)
    Priča je prljava, ali ne zaboravi:

    Gospođu Radmilu je muž ostavio zbog trideset godina mlađe žene.
    Inspektor Brkić svako jutro preživljava pakao zbog zvocave supruge.

    Šta je normalno? Šta je ispravno? Pitanja na koja niko od nas nema pravi odgovor.

    O shit... Opet sam počeo da filozofiram...