Бећковић

Матија Бећковић


Косово- Најскупља србска реч

”…Пре шест векова ништа се на глобусу није догодило значајније од боја на Косову Пољу.

И данас, после шест стотина Видовдана, за судбину србског народа ништа није пресудније од битке која траје на Косову и за Косово.

Исход Косовског боја још се не зна, како оног негдашњег, тако ни овог данашњег.

Од почетка претрајавају две стварности и две истине. И не уступају једна другој. Што време више одмиче, све се мање зна хоће ли нас онебесати или прогутати косовска рана.

Косово освањује сваког јутра. Сваки дан је једна годишњица и једна задушница. И данас се тамо као и на Видовдан 1389. види "ко је вера, а ко је невера".

Као да србски народ води само једну битку, гине у истом боју и на истом пољу, проширује косовску костурницу, "ридање на ридање придодаје", нове мученике прибраја косовским мученицима.

Косово је одавно стигло до Јадовна - и право је чудо да име Косово није добила сва србска земља.

Косово је најскупља србска реч. Плаћена је крвљу целог народа. По цену те крви је устоличена на престолу србског језика. Без крви се није могла купити, без крви се не може ни продати.

…Народна поезија доказује да је судбину србског народа решила једна реч: цар воледе царству небескоме. Реч је задата једном заувек, и заувек смо јој постали обавезни и више се никад није могла и не може повући.

Косово је полутар србске планете. Кров доњег и темељ горњег света. Ту се свест србског народа пресекла на оно до и оно после Косова. Косово је посрбљена прича о Потопу. Србски Нови Завет…

… У цркви коју је сакројио на Косову и коју песник не зове случајно Самодржа "три недјеље тридес калуђера" исповеда и причешћује војску која за дату реч одлази у смрт. Није поштеђен ни соко на руци, сестри не остаје ни брат од заклетве, а јунак венчава девојку речју коју свет до тада није чуо:

Ево т' идем погинути душо!

Од речи патријарха Данила Бањског, косовског савременика: Умримо да вечни живи будемо! - до Ђакона Авакума, од поклича Ђуре Јакшића: Падајте браћо! - до лозинке патријарха Дожића: Боље гроб него роб и смирене речи Вукашина из Клепаца:

"Само ти, дијете, ради свој посао!" - не престаје одушевљавање смрћу, не јењава обасјање идејом водиљом, не посустаје решеност србскога народа да гине:

Идем, сејо, на Косово равно
За крст часни крвцу пролевати

И за веру с браћом погинути...
Не бих ти се јунак повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми каже дружина остала
Гле кукавца Бошка Југовића
Он не смеде поћи на Косово
За крст часни крвцу пролевати...

Ја невера никад био нисам
Него сутра мислим на Косову
За 'ришћанску веру погинути...

Срб је Христов, радује се смрти!
Благо томе ко раније умре
О мање је муке и гријеха...

Да јуначки браћо погинемо
Рад слободе и рад отачаства...

Славно мрите кад мријет морате
Васкрсења не бива без смрти...

Благо томе ко се ту нагнао
Већ га ране не боле косовске
Већ Турчина ни за шта не криви.

Кад огрије на западу сунце
Тада ћу ти са Косова доћи.

У оваквим речима, које су изговорили различити људи у различитим временима, нашла је ослонца и реч мајора Гавриловића: "Врховна команда брисала је наш пук из списка живих. Ми више не морамо мислити о својим животима. Напред у славу!"…

… Косовска битка је стекла славу највећег пораза, а критичка историја сумња да је то био пораз. Ни један извор не говори да су Турци победници, а сви извори ћуте да су Срби пораженици.

Пораз је откриће поезије. Поезија се одлучила и сагласила да је то био пораз, налазећи у поразу већу добит од злобити. Коначност пораза је дала силу почетка бесконачности поезије.

У скривеном смислу пораза су тајни подстреци и живи подстицаји које поезија није никада потрошила. Тамо где поезија нађе ослонац, ту је увек и највећа дубина.

Поезија је засновала своје поприште после боја, увеличавајући пораз да би умножила духовну својевину. Запевало се о поразу како не певају поражени, већ они који су кадри да приме такву пресуду. Не поносимо се поразом, али не верујемо у земаљске победе. Пораз под крстом части, пораз је под високим условима. Победа је то највећих принципа и последњих одговора. И смемо ли рећи: нека је прост пораз који доноси толику веру и такву поезију.

Историја је подсећала и на Лазареве победе и бојеве, али поезија за њих није хтела да чује.

Пораз је победа памћења. Да нисмо поражени све бисмо заборавили. А ко се ничег не сећа све му се може узети…

… У косовском предању нема ништа што се коси или спори са другим народима, сем ако није грех и голо постојање, и само припадање једном народу.

На Косову нико није закаснио и још увек сам може изабрати и улогу и страну.

У великим биткама готово никад није погинуо ни један велики јунак, а камоли владар. Није ли смрт кнеза Лазара и Милоша Обилића одлучила и ко је највећи јунак и која је највећа битка…

…Царство небеско Србима није било непознато, већ су вековима писали и цркве и књиге. Већ су поодавно били православни и зато плаћали највећу људску цену. Небо је било ближе и присније нашим прецима, него нама. Небо и земља нису били толико удаљени као данас. На сводовима храмова сводили су га на земљу. У богомољама су мирисала тела србских светих краљева, а на зидовима, у олтарима и на иконостасима њихова лица су засјала помешана са ликовима светаца. Лоза Немањина стајала је уз лозу Јесејеву. Нису били познати по наџацима и буздованима, већ по задужбинама које су озидали од Јерусалима и Свете Горе, преко Грчке и Византије, до Русије, "док су души места ухватили"…

…Тридесет четири године пре Косова смрћу цара Душана окончана је пропаст царства србскога. Није пропало само оно што није могло пропасти: Жича и Милешева, Сопоћани и Студеница, Павлица и Дечани, Пећаршија и Свети Архангели.

Храмови су - замкови, царски дворови и главни градови средњевековне Србије. То су бојеви које смо заувек добили, сазвежђа небеског царства која су неугасива и неразорива. Оно што је њима грађено остало је у нама. Сва доброта до тада посејана искласала је после косовског затирања…

… На Косову су Срби први пут били заједно, а састали су се да би погинули и окајали неслогу и нејединство. Само је највећи грех тражио толико очишћење. Само се толиким погинућем могао даље одвијати наум спасења.

Неслога и издаја, пресудне речи за судбину Срба везане су за Косово. Косово је постало једино место где су Срби били збраћени. А данас је једино питање на коме су сложни и неразбраћени. Сложни за себе, а не против некога. Косово је једина земља на којој Срби клече, љубе је и носе је у својим торбицама…

… Још пре Косова, Србија се родила на Косову. Србин је онај кога се Косово тиче. Зато немамо ништа равно Косову ни у својој историји, ни на својој географији. Немамо чвршћег упоришта, ни јачег духовног средишта. Косово је огњиште око кога је окупљен, окосница око које је саденут, колевка у којој је одрастао србски народ.

Косово је Крстово. Ту се укрстило небеско и земаљско царство. Пола у нама, пола изнад нас…

… На Косову су се историја и поезија раздвојиле. Поезија је постала надисторија, уметност вера…

… Косовског порекла је и мисао Пера Слијепчевића да Бранковићи не би пали у толику немилост поезије да су више градили за одбрану душе, него за одбрану земље. Да ли је ту кључ толике бездушности поезије? Јерина је проклета, јер је зидала смедеревско утврђење, док проклетих нема међу онима који су градили Жичу и Сопоћане, Студеницу и Милешеву. Одбрана душе је, изгледа, била најважнија и последња одбрана…

…Народна поезија доказује да смо најбоље певали у најтежим временима. Највећу отпорност показује дух, а највећу носивост згажени језик…

… Највећа вредност косовске легенде је што је жива. Што није скамењена, ни довршена, ни размршена. Што њена порука није умрла, ни мисао закована, ни идеја заглављена. Што се креће, укључује нове нараштаје, тражи њихов допринос и тумачење.

Зато је косовска опорука можда јаснија нама него нашим прецима. А наша одговорност већа него ичија у ранијим временима…

… Косово је очно дно србског духовног вида. Косово је толико србско, да га нико ко зна шта није његово не би узео ни када бисмо му га нудили, а камоли га отимао…

… Обилић је постао не само светиња јуначка, него и Петар, на чијој је стени Петар II Петровић - Његош зидао веру Обилића.

О Милоше, ко ти не завиди?
Ти си жертва благородног чувства,
Војиствениј гениј свемогући,
Гром стравични што круне раздраба!
Величаство витешке ти душе
Надмашује бесмртне подвиге
Дивне Спарте и великог Рима
Сва витештва њина блистателна
Твоја горда мишца помрачује.
Шта Леонид хоће и Сцевола
Кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом
Престол сруши а тартар уздрма.
Паде Милош, чудо витезовах,
Жертвом на трон бича свијетскога.
Гордо лежи велики војвода
Под кључевма крви благородне,
Ка малопред што гордо иђаше,
Страшном мишљу прси надутијех,
Кроз дивјачне тмуше азијатске,
Гутајућ их ватреним очима
Ка малопред што гордо иђаше
К светом гробу бесмртног живота,
Презирући људско ништавило
И плетење безумне скупштине…
 

Back
Top