LJUDI KOJI VOLE VOZOVE - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

123loncar

LJUDI KOJI VOLE VOZOVE

Oceni ovaj blog
Kasno popodne , ušli su u poslednji septembarski voz, koji je odvozi poslednje turiste !
Bilo ih je jedva desetak , uglavnom mladi !
Kompozicija drvenih vagona sa plišanim crvenim sedištima , razvukla se duž pereona stare železničke stanice sa širom otvorenim vratima. Na čelu kompozicije, ponosno je stajala lokomotiva - parnjača , iz koje je viri glava brkatog mašinovođe koji je netremice gladao u crvenkapu.
A on, crvenkapa ,sav važan i pun sebe, sa pištaljkom u ustima , netremice gledao u džepni železničarski sat . Čeka tačno vreme !
Svi putnici su poodavno ušli i raskomotili se , dok su kondukteri visili na vratima vagona bez ijednog pokreta .
Skazaljka na staničnom satu, leno se nećkala i klatila gore dole - kao da vozu zabranjuje da krene.
Sve deluje napeto , u izčekivanju !
Staničnu popodnevnu tišinu prekinu snažan žvižduk crvenkapine pištaljke ; a ona, skazaljka na velikom staničnom satu,u strahu prenu se i odskoči .
Sve nekako živnu.
Lokomotiva pisnu moćno , nekoliko puta, zabrehta i krenu. Vagoni zadrhtaše i poskočiše, tamo amo , kao nestašni školarci. Voz lagano krenu , iz stanice !
Ubrzo sve poprimi svoj pređašnji ritam i još se samo čuje lokomotiva , kako sve više i više stenje, brekće , zahuktava se i lagano napušta varoš , verući se uz prve uspone i brda koja opkružuju varoš.
Pred njom je veliki uspon uz planine, koji je godinama savlađivala ; ali eto, nikad se nezna - ozbiljna je to stvar , ta planina i ti putnici !
Ono malo putnika rasporedilo se kroz vagone , tako da za konduktere i nema nekog posla. Do prvog ozbiljnijeg planinskog uzvišenja, obišli su sve putnike ; pregledali karte , popričali sa putnicima i diskretno se povukli u svoje prostorije.
Lokomotiva sve više brekće i hvata na brzini ; a kad doseže optimum i ujednači brzinu , kao što bi let galebova na nebu iznad njih, ona nastavi sigurno da se penje uz planinu.
Kroz prozore vagona, probijaju se poslednji zraci septembarskog sunca . Leto na izdisaju kupa voz i kao da ga gura što dalje kroz planinu !
Sve nestaje tiho, bez opiranja , svečano, u tom purpuru zalazećeg sunca .
Sedeli su pripijeno jedno uz drugo , kao preplašena deca- na crvenom plišanom sedištu svog kupea.
U vagonu , oni su jedini putnici .

Grčevito je držala njegovu ruku .
Ćutali su još od poslednjeg zalogaja tog poslednjeg ručka u šatoru na kraju šumarka, sa kojim se graničila mala plaža - sakrivena od sveta velikim stenama , sa kojima se planina približila moru - reklo bi se,na dohvat ruke , gorske vile !
Kad su spakovali šator sa stvarima i krenuli, na plaži su ostali samo oni trenuci jednog letovanja , koga više nikad neće biti ; koje će se pretvoriti u sećanja i poprimati one oblike , kakvo je raspoloženje koje ih izvlači na svetlost dana !

On je preispitujući tužno zurio u njihov prtljag , pa u šator ; koji je nabrzinu spakovan u torbu , kao kad se beži .
A on , šator , kao da je govorio - Znam, ničeg nije bilo ! Znam !
Zaista, ničeg nije bilo ! Samo su se voleli na kraju jednog leta , kao deca koja su izbegla roditeljskom nadzoru ! Zaista !

I sve što je lokomotiva više grabila uz uspon , svetlost je sve više curila iz kupea.
Kad se voz uspeo na planinsku zaravan i prešao preko mosta iznad kanjona, lokomotiva dugačkim piskom obeleži taj uspeh i veslo zahuča ; a tad kao po dogovoru , poslednji zaraci svetlosti nestadoše iz njihovog kupea.
Što zbog mraka , što zbog visine, što zbog dima lokomotive , nesta svaki trag mora - čak i njegov miris ; koji se samo još krio u njihovoj koži i njihovim dušama.
Planina je osvojila sve; mesec na nebu , koji se vukao po oblacima ; voz; ljude u njemu - sve !
Pisak lokomotive kao da raspori nadolazeću noć ! Iz nje pokulja sva požuda nevinih i strasnih ljubavi !
U tom pisku bi nešto što probudi i njenu dušu, njena osećanja i njihove strasti .
Ona skoči kao vila , sa crvenog sedišta i zaključa vrata kupea !
On ustade ukočen !
I bi ono što nije bilo , što i nije moglo biti celog tog leta !
U njihov zagrljaj uplete se sve što su propustili; sve što su sanjali ; sve čega su se plašili ; čak i onaj strah i tuga sa kojom su ulazili u voz , koja ih nije napuštala dok su ćutke sedeli na plišanim crvenim sedištima i puštali lokomotivu da ih s'mukom velikog uspona odvuče u rastanak.
Noć je kratko trajala , za njih , za njihovu mladost i njenu glad , za njihovu zajedničku budućnost !

Kad je voz ušao u stanicu i zašao između kompozicija koje su stajale na staničnim pereonima, već su napustili kupe i nemo stajali u hodniku vagona , sami sa svojom sudbinom.
Na stanici , parnjača je izgledala neopisivo drugojačije, između moćnih dizelki i lokomotiva na struju , koje su vukle savremene kompozicije na sve strane sveta, što dalje od mora, od leta.
Moćan stanični razglas, zvanično i suvoparno upozoravao je putnike, da se odmah ukrcaju u ekspresne vozove postavljene na tim i tim pereonima.
Međ tim moćnim lokomotivama , tu su se rastali. Sumnjali su , ali nisu verovali da je to zauvek !
Da ! Nisu verovali !? Rastali su se bez vremena za poslednji zagrljaj i poljubac , na rastanku ; bez vremena za suze , sa obećanjima da ih ništa ne može večno razdvajati !

I dans , posle pola veka života , kad uđu u bilo koji voz, prebiraju očima po kupeima punu isčekivanja i nadanja - sve misleć da će nekim čudom ugledati onaj kupe sa crvenim plišanim sedištima ; da će se sresti , ma kad , u nekom od vozova u kojima kao i onda , gotovo i da nema putnika .
Sve što su stariji , sve više počinju da vole vozove i nadaju se sreći susreta sa mladošću !

Pošalji "LJUDI KOJI VOLE VOZOVE" na Facebook Pošalji "LJUDI KOJI VOLE VOZOVE" na Google Pošalji "LJUDI KOJI VOLE VOZOVE" na My Yahoo! Pošalji "LJUDI KOJI VOLE VOZOVE" na Live Pošalji "LJUDI KOJI VOLE VOZOVE" na MySpace Pošalji "LJUDI KOJI VOLE VOZOVE" na Twitter Pošalji "LJUDI KOJI VOLE VOZOVE" na Digg Pošalji "LJUDI KOJI VOLE VOZOVE" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. orfej sa ibra (avatar)
    Pravo s posla, po završetku druge smene, Simo Kec odlazi u bife na železničkoj stanici. Tu, ispijajući polako rakiju iz politarskog bokala, ostaje do dolaska međunarodnog ekspresnog voza koji po redu vožnje stiže oko ponoći. Kad voz stigne, Kec ispred malog i prljavog ogledala popravi plavu kovrdžavu kosu i izađe na peron.

    U mraku se naziru osvetljeni prozori spavaćih kola i restorana. Stanicu osvetljava nekoliko malih i mutnih sijalica, te Kec u vozu koji se vrlo kratko zadržava stigne da zapazi samo neke pojedinosti: kelnera s belom košuljom i crnom leptir mašnom, plavokosu ženu u ružičastoj spavaćici s dubokim razrezom na grudima, odsjaj čaša i tanjira na stolovima, ilustrovanu reviju na nečijem krilu, lepog mladića koji otvorenih usta udiše oštar planinski vazduh, baršunasti sjaj zelenog somota na sedištima u restoranu ..
    .
    Sve te pojedinosti, na brzinu i u polumraku osmotrene, u Kecovoj mašti se uklapaju u zaokruženi prizor, pun tajanstvenog sjaja i raskoši, za čim mladić s kovrdžavom kosom duboko čezne.

    Eh! Eh! — uzdiše Simo Kec i dugo maše za vozom koji odlazi iako mu niko ne uzvraća pozdrav (ukoliko putnici i mogu da zapaze Kecovu priliku na polumračnom peronu).

    Kec se, zagrejan rakijom, upućuje prašnjavim i izrovanim uličicama prema periferiji varoši, gde u iznajmljenoj sobi živi sa ženom.

    Praćen lavežom pasa, Kec stiže do nedovršene kuće u čijem prizemlju je njegova soba. Prozori sobe su osvetljeni. Mara drema na stolici, sa glavom na stolu. Čim čuje škripu vrata, Mara ustaje, iz rerne izvlači iskrzanu šerpu i stavlja je na sto, na kom je već iznesena korpa s hlebom, tanjir, viljuška, nož i papirnata salveta. Promrmljavši "zdravo", Kec seda za sto i privlači šerpu. Tanjir odgurne na sredinu stola. Kec jede punih usta. Mast mu se cedi niz bradu i kaplje na pantalone i linoleum.

    -E, ošišaću se, da znaš! — kaže Kec i odgurne šerpu, brišući usta i bradu rukavom bluze. Mara ustaje i donosi iz ugla lavor s čistom vodom i peškir. Kec izuva cipele i čarape i svlači pantalone, bluzu i košulju: ostaje u dugim pamučnim gaćama i plavoj potkošulji, zaprljanoj na rukavima i grudima. Mara skuplja cipele i čarape i iznosi ih napolje, na prag, jednako šmrkćući.

    - I da znaš: ne volim te! — nastavlja Kec. — Vidiš kakva si! Ružna: usta kao prevrnuta čarapa, noge kao u fudbalera! Ti si mi zatrovala život! Ti! A bio sam se spremio da otputujem odavde. Ko zna koji bi mene vozovi sada nosili! Kec umoči noge u lavor, stresajući se od dodira s hladnom vodom. Češući se pospano po stomaku, on dugo brčka noge.

    — Vidim ja da si ti mangup ... Reći ću ja strika-Paji — govori Mara, slažući preko naslona stolice Kecove pantalone, blusu i košulju. — Lutaš noću!

    — Ma nemoj! Da neće tvoj stric da mi zabrani da lutam!? — kaže Kec.

    — Ko zna šta ti radiš noću!? — nastavlja Mara. — Pre nekoliko večeri obijena je trafika.

    — Kakve ja veze imam s trafikom!? — čudi se Kec.

    — Ne znam ja gde ti lutaš ... A neko je nedavno dinamitom tukao ribu u reci. Još nije uhvaćen! — kaže Mara, vraćajući šerpu na šporet a hleb i neupotrebljenu salvetu u orman.

    — Nećeš valjda da kažeš da sam ja bacio dinamit u reku!? — pita Kec krsteći se.

    — Ne znam ja! Stric mi je još rekao da neko stalno čupa saobraćajne znake i razbija ulične sijalice! — nastavlja Mara čisteći sto.

    — Idi bestraga, ženska glavo! — kaže pospano Kec. — Baš me briga za tvog strica! Kec izvlači noge iz lavora i za trenutak ih stavlja na peškir, a onda odlazi prema krevetu. Na linoleumu ostaju tragovi njegovih mokrih stopala. Kec se uvlači u krevet i okreće prema zidu. Mara u velikom loncu pere šerpu i viljušku. Jecaji i šmrktanje mešaju se sa zveckanjem posuđa.

    — Gasi svetlo! Ne mogu da spavam! — kaže Kec. Mara okreće prekidač, svlači se i leže pored Keca.

    — Ne znam ja ... Samo ću reći strika-Paji da lutaš noću! — kaže Mara. Kec na svom vratu oseća toplotu teških Marinih grudi. On se okreće prema ženi i zavlači joj ruku u razrez spavaćice. U mraku Kecu iznenada iskrsne slika plavokose žene u roze spavaćici koju je video na prozoru spavaćih kola.

    — Pusti me! Šta me diraš kad sam ružna! — brani se Mara. Kec se nadnosi nad ženu i vrlo lako joj, po navici, zadiže spavaćicu iznad grudi, preko glave. Raspaljen rakijom, Kec ispoljava žestoku i brzu strast, gušeći se među Marinim grudima. Brže nego što je i sam očekivao, kao da je u štali u kojoj žuri plašeći se da neko ne nabasa, Kec dolazi do oduška.

    — Jao, slatka majko! — zagrca Kec, opuštajući se za trenutak na Marinim grudima. Mara ga grčevito privija uz sebe. Kec se odlučnim trzajem oslobađa iz njenog zagrljaja, svaljuje se pored nje i okreće glavu prema zidu.

    — Što si takav!? Što tako brzo? ... — šapće Mara, milujući mu kosu i ljubeći ga po vratu.

    — Pusti me! Šta me maziš, ženska glavo!? Nisam dete! Spava mi se! — odgurne je Kec i tone u san. Mara mu okreće leđa i ponovo jeca:

    — Reći ću ja strika-Paji ... da zna kako lutaš noću! Jeste! Pre nekoliko večeri neko je lupao profesorici Mili na prozor i neko je izgazio sve cveće u parku! Jeste! — govori Mara. Kec je već zaspao: on bučno hrče, šireći zadah rakije. Samo mu se ponekad otme uzdah. Mara se okreće prema Kecu i, pazeći da ga ne probudi, ljubi ga po vratu i kovrdžavoj kosi.

    — Koso moja vilovita! Anđelčiću moj lepi! — šapće Mara.
  2. Doktor Zo (avatar)




  3. Tamišarka (avatar)
  4. orfej sa ibra (avatar)
    VOZ ŽIVOTA

  5. 123loncar (avatar)


    Saputnici , uživajte u putovanju !
  6. 123loncar (avatar)
  7. orfej sa ibra (avatar)
    Sada idemo u Svrljisku klisuru....

  8. orfej sa ibra (avatar)
    Pruga Beograd - Bar, deonica preko Zlatibora

  9. 123loncar (avatar)
    Hvala Orfeju i želim ti srećan put i uživanje u vožnji vozom ! Pozdrav !