I nista se ne desava,
Ako ustanem sa nadom
U bolji zivot,
i protrljam oci,kroz polusvest
udahnem smrad,
i pogledam flasu
koja se danima vuce po sobi
Dostojevski i skoreli hleb
nesvesni sovi
i potrosena java,
pobesneli vetrovi i krv
pogledi zaspali
na ocima njenim.
Polako odlazim
i nisam vise tu
neki novi ljudi dolaze
I padaju kroz noc
kao trulo lisce
sa ostarelog bora,
kao hladna noc
u toploj sobi.
Nirvana!
I nisam broj
sto drzavi
znaci red.
I nisam glad
sto debelima
znaci spas.
Da li cu ostati sam?!
Ovako bedam i smesan.
Kao ti.
Ma,slobodno baci pogled
kroz svest i udji u dusu
koju ja nemam,
ustvari,
ne,
ne zatupljuj me pogledom
niti osecajem praznine.
Pomozi,
potrazi trunku istine
u javi
patnju potrazi u oku
prevari,prevrni,pobegni
kao list,kao zrak.
Kako da kontrolisem sebe
Kada nisam kao ostali svet
kada mogu,
iako ne zelim
da volim ovaj bedni svet,
ovu pustos
koja nije ni delic slobode
licemerja.
Dok umiru gladni,
pozelim da stvarno
i uvek,odem odavde,
Da li se varam?
Ja,ja sam zaspali kralj
bludnik,koji zna
da jos uvek
cvrsto stezes
pojas cednosti,
i ponekad zazeli samo
da hoda
kroz kanale maste
bespuca i snova.
Nisam otpad ljudski
Mada daleko smrdim
Ne,
ne gusim svet oko sebe
ja sam bescujan
kao sena,
tih,ali ne bezglasan
pozeljan,
ali samo kao privid
Lud,uobrazen,grozan
Nepozeljan,
Mozak,popunjen prostor,
“drustveno bice”,
Kontrolisani broj,
pozeljan
kao dusmanin
na vratima tudjim.
Najbolji sam onima
Koji me ne znaju,
oni me ne cekaju,
niti me sanjaju,
oni o meni
pojma nemaju,
ne guse svoja osecanja
o mislima bezvrednim.
A ja!
Bicu svetlost na dnu
Vazduh u vakumu
Kao ti, ESSE HOMO
Uzviknucu glasno
I otici da me nema
Samo ce ostati treg
U dubini,
Praznina u zidu zivota
Kao ti,trnova ruzice
Prolice na meni krv,
Krvopije,
Zazalice bastovan sto me ulepsava
Ja sam divlji cvet
“sa dva smesna trna”
I uvelom travom
Oko sebe.
Decija glupost
Ne narusava mi prostor,
Ona mori svest
I ubija dan.
Ne,nikad ne pozelim
Da budem dete
U svojoj punoj zrelosti
Ja sam...JA...
Ako ustanem sa nadom
U bolji zivot,
i protrljam oci,kroz polusvest
udahnem smrad,
i pogledam flasu
koja se danima vuce po sobi
Dostojevski i skoreli hleb
nesvesni sovi
i potrosena java,
pobesneli vetrovi i krv
pogledi zaspali
na ocima njenim.
Polako odlazim
i nisam vise tu
neki novi ljudi dolaze
I padaju kroz noc
kao trulo lisce
sa ostarelog bora,
kao hladna noc
u toploj sobi.
Nirvana!
I nisam broj
sto drzavi
znaci red.
I nisam glad
sto debelima
znaci spas.
Da li cu ostati sam?!
Ovako bedam i smesan.
Kao ti.
Ma,slobodno baci pogled
kroz svest i udji u dusu
koju ja nemam,
ustvari,
ne,
ne zatupljuj me pogledom
niti osecajem praznine.
Pomozi,
potrazi trunku istine
u javi
patnju potrazi u oku
prevari,prevrni,pobegni
kao list,kao zrak.
Kako da kontrolisem sebe
Kada nisam kao ostali svet
kada mogu,
iako ne zelim
da volim ovaj bedni svet,
ovu pustos
koja nije ni delic slobode
licemerja.
Dok umiru gladni,
pozelim da stvarno
i uvek,odem odavde,
Da li se varam?
Ja,ja sam zaspali kralj
bludnik,koji zna
da jos uvek
cvrsto stezes
pojas cednosti,
i ponekad zazeli samo
da hoda
kroz kanale maste
bespuca i snova.
Nisam otpad ljudski
Mada daleko smrdim
Ne,
ne gusim svet oko sebe
ja sam bescujan
kao sena,
tih,ali ne bezglasan
pozeljan,
ali samo kao privid
Lud,uobrazen,grozan
Nepozeljan,
Mozak,popunjen prostor,
“drustveno bice”,
Kontrolisani broj,
pozeljan
kao dusmanin
na vratima tudjim.
Najbolji sam onima
Koji me ne znaju,
oni me ne cekaju,
niti me sanjaju,
oni o meni
pojma nemaju,
ne guse svoja osecanja
o mislima bezvrednim.
A ja!
Bicu svetlost na dnu
Vazduh u vakumu
Kao ti, ESSE HOMO
Uzviknucu glasno
I otici da me nema
Samo ce ostati treg
U dubini,
Praznina u zidu zivota
Kao ti,trnova ruzice
Prolice na meni krv,
Krvopije,
Zazalice bastovan sto me ulepsava
Ja sam divlji cvet
“sa dva smesna trna”
I uvelom travom
Oko sebe.
Decija glupost
Ne narusava mi prostor,
Ona mori svest
I ubija dan.
Ne,nikad ne pozelim
Da budem dete
U svojoj punoj zrelosti
Ja sam...JA...
ali moracu jos par puta skoncentrisano i pazljivo da procitam...