Ili - Ili

Kada odemo nekud, van granica svoje zemlje, ne cak previse daleko ali dovoljno da uocimo drasticne razlike (one koje ne idu nama u prilog), koliko to u nama izazove neprijatnost, koliko postidjenost, koliko razocarenje sto situacija nije drugacija? Koliko rezignacije, ljutnje, poriva da se pokupimo i odemo sto dalje od onog sto jeste svoje a deluje tako strano? Koliko je u stvari sve to osudjeno na nepojmljivu nepromenljivost, ili jos gore na dalje propadanje, na nuznost pomirenja sa cinjenicama?
Da li je iko ikada od Vas pomislio da ne treba tako mnogo da bi se ipak nesto promenilo, da je potrebno tako malo, da puka beznadeznost ne obavija i gusi? Da li je za to potreban i dovoljan jedan zupcanik koji moze da pokrene ceo mehanizam ili je sve toliko zardjalo da je samo pitanje vremena kad ce sve stati i biti baceno na djubre bezvrednosti, kao skart? Sta je to sto ste sami pozeleli da promenite i mislite da ne treba tako mnogo, i da li uopste postoji takvo sto? Da li treba otici tamo gde jeste, ne ostati tamo gde nije? Da li smo previse umorni ili karakterno osakaceni, lenji ili neuki, neostrasceni u ispravnim a obesni u pogresnim stvarima, nerazumni , tvrdoglavi, neobrazovani, osioni, otupeli, tupi, stesnjeni? Ima li nade ili je sve to samo jedna ruzna stvarnost koju ni najlepsi sni i optimizam ne mogu da promene?

 

[hakim bej]

I kada odemo nekud, i kada ne idemo nikuda, treba da gledamo sebe.
Greska je sto sebe uporedjujemo sa drugima.
I svoje zelje i ljubavi, sa tudjim zeljama i ljubavima.
Treba da se posvetimo sebi, da cinimo sebi, da se sa ljubavlju i brigom odnosimo prema sebi, da svoj zivot cinimo lepsim... da bi ga ziveli.
Da bi ga Ziveli.

Djavo iz medija nas nagovara da brinemo o brazilskim sumama, morskom planktonu, ratu na istoku, africkoj deci, ugrozenim vrstama, natalozenoj mrznji na granici, cirkuzantima u vlasti...
Lakse je brinuti tudje nego svoje brige, pa se ljudi prepustaju, predaju, odustaju. Pocinju da zive tudje zivote, pocinju da brinu tudje brige, pokusavaju da vole ono sto se od njih ocekuje, i uce da mrze sve ostalo.
Provode zivot u tudjim problemima, tudjim radostima i brigama, zive tudj zivot.
Na samom kraju postaju svesni da nisu nista stvorili, da su uludo ziveli. Da su tudj zivot i tudje probleme ziveli.
Zali ciganina i nosices mu torbe.
Ne gledaj drugoga, nego samo sebe. Nije to sebicnost, to je pamet.

 

[gost 198065]

Ja imam želju da odem, ali ona se pre tiče moje glave, nego realne potrebe. Neću otići nigde, zato što ne mislim da postoji ikakva naročita razlika. Oh, naravno da je sve van ovih granica praktično drugi univerzum; i postoji verovatnoća da bih na nekom drugom mestu bila sretnija.

To je samo verovatnoća. Verovatnoća je i da me udari grom sutra na ulici. Ili kometa.

Ali nisam revolucionar, i nisam idealista. Ja mislim da će sve to, i oni i mi, da gorimo zajedno.

Zato sam izabrala da živim u svetu koji sam sama sebi napravila, i koji nema veze ni sa njima ni sa nama; ne u stvari. Jer, ja mogu - i radim to - videti i njih i nas; i videti šta nas deli; i razumeti zašto su oni kakvi jesu, a mi kakvi smo; međutim, od toga je nikakve koristi. Nije mala stvar, tek sitnica, sićušan napor, prosta jačina volja zašto je to tako. Zašto su oni oni, a mi mi. Tu imaš čitave vekove drugačijeg uslovljavanja i drugačije percepcije, koje dele nas i njih; i ne možeš svoditi posledicu na proste temelje.

Ali, opet kažem, ništa od svega toga nije važno. Možda smo sada drugačiji, i možda smo čak uvek i bili drugačiji; ali svi ćemo, i oni i mi, isto da završimo.

 

[Aribi]

U pravu je Hakim Bej kad kaze da treba da gledamo sebe i da to nije sebicnost. Da pocnemo od sebe da menjamo svet. Eto ja sam otisla i postala sam srecna u onim stvarima u kojima nisam bila u Srbiji ali sam zato dobila gomilu drugih stvari koje me cine nesrećnom. Zato nema to mnogo veze sa odlaskom. Treba raditi na sebi, voleti i postovati sebe, jako je bitno ne uporedjivati se sa drugima jer ces uvek naci nekog ko ce ri biti trn u oku i ciniti te nesrećnim. Zato gledaj sebe, ali na pravi nacin i videćeš da ce i drugi oko tebe biti srećniji...

 

[lanavi]

Jako mi se dopadaju svi odgovori. Zaista to mislim. I kako vreme prolazi, kako postajem starija, "iskustvenija" , shvatam kako mesto bivanja uopste nije presudno za srecu. Kako ce se stalno nametati ovo ili ono kao prepreka potpunom pripadanju necemu, a poenta po svojoj prilici nije ni pripasti ili predati se (necemu ili u drugom smislu - dici ruke od svega), vec probati da nadjes gde i sta je to sto te cini mirnim. Mir je u glavi, unutra. Ne lezi u uredjenosti spolja jer i to spolja ima neko svoje unutra koje znaci neki haos. Ali se ovo malo okrenulo u drugom smeru iako mi ovaj smer godi ...ovo je trebalo da govori o necemu drugom, iako definitivno ima veze sa ovim prvim, ili time da nezadovoljstvo dobijenim ne sme da ubija zadovoljstvo koje lezi tu a ti ga slepo ne vidis.

@ hakim - znam da nije sebicno ali nekada je nemoguce...nismo uvek sami sa sobom iako sebe koje zna sa sobom ume da umiri i druge.
@Valkyriur - verovatnoca je veca da nasi snovi imaju mnogo manje sanse da se ostvare od realnih procena sopstvenih dosezanja, ali je valjda covek drcan. slutim da cemo zavrisiti isto .
@Aribi - da li nam onda sebicnost sputava sposobnosti da menjamo ista oko sebe? ako ugadjamo sebi i gledamo sebe, da li onda mozemo da budemo dovoljno darezljivi prema drugima?

Ja se samo strasno brinem da smo previse oguglali na ljudskost a pretvoreni u robove ocekivanja (makar i sopstvenih).

 

[gost 198065]

Realnost (surova i otrežnjujuća, zato što je otrežnjenje uvek surovo) jeste takva da su šanse da čovek ostvari svoje snove, praktično nikakve. Pazi, ja ne kažem nemoguće, jer definitivno postoje neki koju su uspeli. Međutim, uzveši u obzir mizeran procenat takvih u odnosu na celokupnu populaciju, skoro možeš reći da to nikom nije moguće.

Moji snovi nisu takvi da su ostvarivi na ovom svetu i u ovom unverzumu, ali ne radi se o tome. Ja u njima ne živim. Živim u svetu, ne snovima; svetu kojem sam sama sebi postavila međe i granice, i carinske kontrole i, vrlo često, do zuba naoružane specijalce koji se staraju da im (mi?) ništa ne promakne. Hoću reć, (i)za granice. To je bio način koji sam osmislila da bih sačuvala go razum u glavi u ovome svetu. Ne kažem da je to dobar način, ne kažem da je human, ne kažem da je pošten prema drugima, ne kažem da je lep, ne kažem da je pravedan. Samo kažem da radi za mene.

Još uvek nisam spree killer.

S druge strane, ako posmatraš kroz krajnji rezultat, džabe sam krečila. Ono što me na kraju čeka, isto je što čeka englesku kraljicu, švedskog premijera, bila gejtsa, šeika od Arabije i kompletan pentagon. Ljudi su drčni, da, ali samo do pred kraj. Na kraju smo svi isti.

I to ne znači toliko da sam oguglala na ljudskost, koliko da je ljudskost oguglala. Tačka. Čak i da pojedinac, ili šačica, mogu da promene nešto - a ne mogu - ko zna da li bi uopšte trebalo. Možda nam se dešava upravo ono što je bilo namereno da se desi. Kosmička pravda? Svemirski ciklus? Karma?

p.s ako sam dobro shvatila, ti živiš negde u inostranstvu? Izvini ako je pitanje lično, ne moraš da odgovoriš.

 

[hakim bej]

Da bi sagradili nove temelje, moramo pristati da jedno vreme budemo beskucnici, i da budemo jednaki.
Takvi, jednaki, brzo bi napravili nove temelje, temelje koji ce trajati generacijama, na cvrstom granitu i kremenu.

 

[lanavi]

Realnost (surova i otrežnjujuća, zato što je otrežnjenje uvek surovo) jeste takva da su šanse da čovek ostvari svoje snove, praktično nikakve. Pazi, ja ne kažem nemoguće, jer definitivno postoje neki koju su uspeli. Međutim, uzveši u obzir mizeran procenat takvih u odnosu na celokupnu populaciju, skoro možeš reći da to nikom nije moguće.

Moji snovi nisu takvi da su ostvarivi na ovom svetu i u ovom unverzumu, ali ne radi se o tome. Ja u njima ne živim. Živim u svetu, ne snovima; svetu kojem sam sama sebi postavila međe i granice, i carinske kontrole i, vrlo često, do zuba naoružane specijalce koji se staraju da im (mi?) ništa ne promakne. Hoću reć, (i)za granice. To je bio način koji sam osmislila da bih sačuvala go razum u glavi u ovome svetu. Ne kažem da je to dobar način, ne kažem da je human, ne kažem da je pošten prema drugima, ne kažem da je lep, ne kažem da je pravedan. Samo kažem da radi za mene.

Još uvek nisam spree killer.

S druge strane, ako posmatraš kroz krajnji rezultat, džabe sam krečila. Ono što me na kraju čeka, isto je što čeka englesku kraljicu, švedskog premijera, bila gejtsa, šeika od Arabije i kompletan pentagon. Ljudi su drčni, da, ali samo do pred kraj. Na kraju smo svi isti.

I to ne znači toliko da sam oguglala na ljudskost, koliko da je ljudskost oguglala. Tačka. Čak i da pojedinac, ili šačica, mogu da promene nešto - a ne mogu - ko zna da li bi uopšte trebalo. Možda nam se dešava upravo ono što je bilo namereno da se desi. Kosmička pravda? Svemirski ciklus? Karma?

p.s ako sam dobro shvatila, ti živiš negde u inostranstvu? Izvini ako je pitanje lično, ne moraš da odgovoriš.

Ljudskost se sastoji u razumevanju, sposobnosti da opravdas neke stvari, ali ne one koje idu protiv, vec uvek i iskljucivo u korist bica. Ali kako razumeti bica koja se postavljaju kao zestoke pristalice zakona jaceg (time se deklarisuci kao zivotinje) ili ona koja su roblje bez pokusaja da utisnu svoj glas? Ili kako razumeti olinjalost duhova koji klanjaju pred svojim zeljama a osporavaju tudje? Uvek sam se pitala - ako se svako odrekne svoje moci kao pojedinca da nesto promeni, otkud onda pravo da ocekuje da ce to neko uciniti za njega, bilo veca grupa ili pak neki jaci pojedinac? Time se zatvara u zaklon i krisom jede svoju porciju, pomalo zavidno gledajuci da je neciji tanjir dublji i bogatiji. I gundja. Ili namerno kad ga ne vide, polupa nekom to bolje. I ljudi jesu strahovito alavi. Hijene.

Da, zivim. Nemam problem da odgovorim. Imam problem da razjasnim sebi ponesto od neceg . I da se zatvorim u taj svoj svet gde me nece dotaci bas nista. Ili bar natera i ubedi da ne treba traciti vreme ninasta.

 

[lanavi]

Da bi sagradili nove temelje, moramo pristati da jedno vreme budemo beskucnici, i da budemo jednaki.
Takvi, jednaki, brzo bi napravili nove temelje, temelje koji ce trajati generacijama, na cvrstom granitu i kremenu.

Koliko samo svesnosti u svakom treba da bude da bi se to desilo? Previse ili onoliko koliko jedan obicno ljudsko zrno ne moze da po(d)nese. Ili nova Hirosima.

 

[gost 198065]

Kad bi svako od nas krenuo od nule, da prvo da uzme da napravi svoj svet, onakav na koji je u stanju da utiče; možda bi to dovelo do promene na globalnom planu. Ali svi su skloniji da pucaju naširoko i nadaleko - naročito u ovoj zemlji. Uzmemo da razmišljamo kako bi se svet dao promeniti, a zaboravili smo da okrečimo rođenu kuću i gomilamo đubre u crnim kesama po rođenim terasama jer nas mrzi da silazimo do kontejnera. Da li znaš šta vidim svaki put kad prođem gradom? Desetine i desetine zaludnih i dokonih ljudi koji sede po kafićima - ili, ruralnija varijanta, po prevrnutim gajbama ispred prodavnica s pivskom flašom kraj nogu - odnosno, ako su u kafiću, sa svojim redovnim kapućinom ili neskafom. Svi diskutuju o vanjskoj politici, amerikanskom imperijalizmu, Severnoj Koreji i nasinom interstelarnom programu. Ne smem da tvrdim jer nisam sprovodila nikakvo ozbiljno ispitivanje širom planete, ali Kapor je jednom rekao da su u ovoj zemlji svi ubeđeni da treba da budu predsednici države i/ili selektori fudbalske reprezentacije; makar nemali završenu ni pučku školu i makar nikad za veka lupali po lopti. To nema veze, zato što Srbi znaju sve. U sve su upućeni, i za sve imaju naproduktivnija rešenja. I uvek bi sve uradili bolje od bilo koga drugog.

Ali to nije problem. Nije toliki problem kad si ubeđen da si nebeski narod, koliko je problem što se ne setiš da pokatkad baciš pogled dole na zemlju. Na kojoj stojiš. Da kreneš od malog. Od sebe samog, naprimer, za početak. Da prvo središ sam sebe: obriješ tu bradu od tri dana u koju si večito zarastao; promeniš gaće još koji put osim subotom; pogledaš u ljude koji te se neposredno tiču, one s kojima u stvari imaš dodira i na odnos s kojima možeš realno da utičeš. Da ošišaš ponekad džunglu oko kuće, popraviš onu tarabu što ti se odvalila, okrečiš fasadu. Da uvedeš red u svoj neposredni svet, ne na planeti.

Ali mi smo epički narod koji razmišlja u epičkim okvirima, ili nikako. Mi bi oma da menjamo koncepciju svemira. Znamo šta bi rekli Obami da ovog časa zabasa pred tu prodavnicu kojoj obijamo prag cevčeći svoje redovno pivo, ali kažemo: "brojutro, gosn popo" lokalnom parohu koji vozi kola skuplja nego sva naša kompletna imovina kad bi se skupila na gomilu. Il, ko onaj nesretnik u bosni, iznajmljuje gej žigole i onda se još slika na youtubu. Njemu ne znamo šta bi rekli. Obami bi ovog časa vezali uši na vr glave, al pred gosn popom smo hrišćanski kuš.

Globalno razmišljanje ništa ne košta. Od njega nikog neće bolet glava, nit će ko morat da zasuče rukave. O menjanju svakolikog čovečanstva možemo razmišljat uz svoj kapućino po ceo bogovetni dan, u hladu i prijatnu muziku. Ali, da se uzmemo bavit svojim neposrednim okruženjem, svojom ličnošću, svojom porodicom, svojom okućnicom; to je smor. Od tog bi se mogli ušinut, i mogla bi nas ubit promaja. Pa, ebote, tu se moraju zasukat rukavi!..

A moglo bi bit i opasno, naročito ako nam je žena Sremica. Jel znaš gde Sremica krije pare od muža?

 

[lanavi]

Svidja mi se sto si napisala !!!! I istinito je! Samo sam malorecita ovih dana...pa cu mozda preskociti komentar...ali mislim da cu se vratiti.
Gde se kriju pare od sremskog muza ? Imam na vr' pameti ideju ali bolje da cutnem!

 

[gost 198065]

Ma to ti je ona je onaj skroz politički nekorektan vic.

Crnogorka krije pare od muža pod lopatom, Bosanka u knjizi. Pretpostavljam da znaš zašto.

A gde Sremica krije pare od muža?



Nigde. Stavi ih posred stola, pa nek uzme ako sme!..


p.s. izvini što tek sad odgovaram