" Када се окренеш и погледаш иза себе, видиш све оно што си годинама гурао под кревет са жељом да заборавиш..
Видиш све оне људе које си имао поред себе, а они су сада бачене лутке твог детињства.
Гледаш, трљаш очи као мало дете које је добило играчку коју је толико желело, и не можеш да поверујеш у тај призор.
Не налазе се ту само они, ту се налази сва туга, бол, сузе, срећа, смех и усхићење.
Оно што се не може заборавити.
Све је то елегантно спаковано у кутију, затварано безброј пута, а још више отварано..
То смо ми, наша прошлост и оно што утиче на нашу будућност.
То је наша срамота и наш понос.
Заправо то смо једнога дана уништили, и немамо лепак да то поправимо.
Неке ствари остају тако сломљене.
Волимо их, оне стоје на видном месту, али када год хоћемо да их поправимо ствара се зид, барикада.
Можда је то судвина, можда је морало тако да буде..
Можда је то онај пут којим смо сви морали проћи, онај пут трња где нам се буше гуме и успоравају нас.
Погледамо напред светло, јако светли, бојимо се.
Шта ли наса тамо чека? Можда нешто горе..
Зато остајемо кукавице које тапкају у месту и остају заробљени у оној истој кутији прошлости коју је давно требало затворити.. "
Видиш све оне људе које си имао поред себе, а они су сада бачене лутке твог детињства.
Гледаш, трљаш очи као мало дете које је добило играчку коју је толико желело, и не можеш да поверујеш у тај призор.
Не налазе се ту само они, ту се налази сва туга, бол, сузе, срећа, смех и усхићење.
Оно што се не може заборавити.
Све је то елегантно спаковано у кутију, затварано безброј пута, а још више отварано..
То смо ми, наша прошлост и оно што утиче на нашу будућност.
То је наша срамота и наш понос.
Заправо то смо једнога дана уништили, и немамо лепак да то поправимо.
Неке ствари остају тако сломљене.
Волимо их, оне стоје на видном месту, али када год хоћемо да их поправимо ствара се зид, барикада.
Можда је то судвина, можда је морало тако да буде..
Можда је то онај пут којим смо сви морали проћи, онај пут трња где нам се буше гуме и успоравају нас.
Погледамо напред светло, јако светли, бојимо се.
Шта ли наса тамо чека? Можда нешто горе..
Зато остајемо кукавице које тапкају у месту и остају заробљени у оној истој кутији прошлости коју је давно требало затворити.. "
