Psihosocijalni razvoj – 2. i 3. godina života
Životni ciklus – osam stupnjeva psihosocijalnog razvoja, Erik Erikson
Osam faza u teoriji razvoja Erika Eriksona ili životnom ciklusu, koje karakterišu specifični problemi sa kojima se jedinka susreće u odnosima sa stvarnošću tokom razvoja
priredio prof. dr Ljubomir Erić
Drugi stupanj razvoja “autonomija nasuprot stidu i sumnji” odgovara Frojdovom analnom stadijumu i obuhvata drugu i treću godinu života deteta . Na ovom stupnju dolazi do razvoja mišićnog sistema koji omogućava detetu da aktivnije sudeluje u svojoj okolinu. Tada roditelji, ali i druge osobe, takvu aktivnost mogu da dopuštaju i podržavaju, ili, pak, ograničavaju ili zabranjuju.
Dopuštanje aktivnosti deteta ima dva lica, jedno relaksirano "neka mu bude" ili "pustite dete", a drugo neprijateljsko "neka radi šta hoće" ili "nije me briga". Orgraničavanje ili zabranjivanje takve aktivnosti, takođe, ima dva oblika. Jedan je ispoljavanje brige za dete i preduzimanje mera zaštite, a drugi je destruktivno zabranjivanje.
Osnovna kriza ovog doba je sukob između podrške i prisiljavanja deteta. Njeno pozitivno rešenje čini osnovu za razvoj osećanja samokontrole, nezavisnosti i autonomnosti. To će biti ontogenetski izvor samopouzdanja i subjektivnog osećanja "slobodne volje" i znak pozitivnog nastavka razvoja. Nepovoljno rešenje dovodi do razvoja osećanja nesamostalnosti, gubitka samokontrole, sumnje i osećanja kontrolisanosti od okoline i drugih ljudi.
Za pozitivno rešenje krize uloga roditelja je bitna. Oni bi trebalo da omoguće slobodu i samokontrolu ponašanja i aktivnosti detetu. Razvoj osećanja poniženja i sumnje su negativni oblici rešenja krize i nastaju kada su roditelji previše zaštitnički. Tako ograničavaju dete i onemogućavaju mu da učini ono što može da učini, ili, pak, traže od njega više nego što ono može da učini. Tada dete umesto osećanja samostalnosti i samokontrole, razvija stid pred drugima, osećanje manje vrednosti i sumnju u sebe. Ono je svesno da je neprekidno pod kontrolom, "na oku", i da ga roditelji ili negovatelji smatraju nesposobnim. Krajnji rezultat takvog vaspitanja i ponašanja roditelja je osećanje bespomoćnosti i rezignacije kod deteta.
Pozitivan ishod krize u ovom periodu dovodi do razvoja volje. Dete nauči da može nešto da učini samo, da može samostalno da donosi odluke i samostalno postupa. Osim toga u ovom periodu dete stiče sposobnost da razlikuje ono što je "njegove vrste", što pripada ili obeležava njegovu porodicu ili okolinu, od onoga što je od toga različito.
Životni ciklus – osam stupnjeva psihosocijalnog razvoja, Erik Erikson
Osam faza u teoriji razvoja Erika Eriksona ili životnom ciklusu, koje karakterišu specifični problemi sa kojima se jedinka susreće u odnosima sa stvarnošću tokom razvoja
priredio prof. dr Ljubomir Erić
Drugi stupanj razvoja “autonomija nasuprot stidu i sumnji” odgovara Frojdovom analnom stadijumu i obuhvata drugu i treću godinu života deteta . Na ovom stupnju dolazi do razvoja mišićnog sistema koji omogućava detetu da aktivnije sudeluje u svojoj okolinu. Tada roditelji, ali i druge osobe, takvu aktivnost mogu da dopuštaju i podržavaju, ili, pak, ograničavaju ili zabranjuju.
Dopuštanje aktivnosti deteta ima dva lica, jedno relaksirano "neka mu bude" ili "pustite dete", a drugo neprijateljsko "neka radi šta hoće" ili "nije me briga". Orgraničavanje ili zabranjivanje takve aktivnosti, takođe, ima dva oblika. Jedan je ispoljavanje brige za dete i preduzimanje mera zaštite, a drugi je destruktivno zabranjivanje.
Osnovna kriza ovog doba je sukob između podrške i prisiljavanja deteta. Njeno pozitivno rešenje čini osnovu za razvoj osećanja samokontrole, nezavisnosti i autonomnosti. To će biti ontogenetski izvor samopouzdanja i subjektivnog osećanja "slobodne volje" i znak pozitivnog nastavka razvoja. Nepovoljno rešenje dovodi do razvoja osećanja nesamostalnosti, gubitka samokontrole, sumnje i osećanja kontrolisanosti od okoline i drugih ljudi.
Za pozitivno rešenje krize uloga roditelja je bitna. Oni bi trebalo da omoguće slobodu i samokontrolu ponašanja i aktivnosti detetu. Razvoj osećanja poniženja i sumnje su negativni oblici rešenja krize i nastaju kada su roditelji previše zaštitnički. Tako ograničavaju dete i onemogućavaju mu da učini ono što može da učini, ili, pak, traže od njega više nego što ono može da učini. Tada dete umesto osećanja samostalnosti i samokontrole, razvija stid pred drugima, osećanje manje vrednosti i sumnju u sebe. Ono je svesno da je neprekidno pod kontrolom, "na oku", i da ga roditelji ili negovatelji smatraju nesposobnim. Krajnji rezultat takvog vaspitanja i ponašanja roditelja je osećanje bespomoćnosti i rezignacije kod deteta.
Pozitivan ishod krize u ovom periodu dovodi do razvoja volje. Dete nauči da može nešto da učini samo, da može samostalno da donosi odluke i samostalno postupa. Osim toga u ovom periodu dete stiče sposobnost da razlikuje ono što je "njegove vrste", što pripada ili obeležava njegovu porodicu ili okolinu, od onoga što je od toga različito.