Zaje6eš se pa izvučeš kralja, ili kraljicu, iz kule od karata, koju smo zajedno pravili.
- Ne razumem te.
- Heh, ti i ja smo kralj i kraljica, kula je ljubav koju smo dugo gradili.
- Smešan si, dobri dečko, kula i dalje stoji, velika je, te dve karte su sitnice, odnosno to su samo dve karte u moru karti koje čine kulu - rekla je samouvereno kroz osmeh.
- Ne, ne vidiš jasno. Ostao je samo temelj kule. Kula je srušena, taj temelj je sećanje na početak nečeg lepog, on se ne može srušiti. Ovo srušeno će se brzo zaboraviti, postati istorija.
Gledala me je, čudno pokušavajući da me razume.
- Čekaj, zašto bi se to srušeno zaboravilo? Zašto da ode u istoriju? Zar i taj srušeni deo nije deo naše ljubavi?
Suze su joj preplavile oči, trepavice nisu mogle da suzdrže tu navalu.
- Jeste, ali ti si ga srušila, a ja ne volim da pamtim ružne, već samo lepe trenutke. Istorija nas uči da se ista ne ponavlja. Zar ne?
I lice joj postade mokro, njene ruke su joj zaklonile oči i obraze, jer su suze stidljive. Emocije joj dolaze do izražaja i pokazuju koliko su velike.
- Čekaj, gde ćeš?
I osećanja proradiše u meni. Savest je počela raditi, sećanje joj pomagati... tražili su neko rešenje za ovu situaciju, ali...
Topljena čokolada sa njenog tela. Čula ukusa i mirisa se uzburkaše.
- Stavi osećanja na “stand by” - osmeh joj preplavi lice koje je pokazivalo veliko “stani”, dok se požuda trudila da me vidi i dokaže suprotno. - Dobri dečko, gde žuriš?
Krenula je ka meni, onako samouvereno, sa malim je6ozovnim osmehom. I reči zaćutaše. Dodiri su počeli voditi glavnu reč, dok su nam se uzdasi i izdasi takmičili, čiji će biti veći, preliveni strašću, začinjeni ugrizima...
- Ne razumem te.
- Heh, ti i ja smo kralj i kraljica, kula je ljubav koju smo dugo gradili.
- Smešan si, dobri dečko, kula i dalje stoji, velika je, te dve karte su sitnice, odnosno to su samo dve karte u moru karti koje čine kulu - rekla je samouvereno kroz osmeh.
- Ne, ne vidiš jasno. Ostao je samo temelj kule. Kula je srušena, taj temelj je sećanje na početak nečeg lepog, on se ne može srušiti. Ovo srušeno će se brzo zaboraviti, postati istorija.
Gledala me je, čudno pokušavajući da me razume.
- Čekaj, zašto bi se to srušeno zaboravilo? Zašto da ode u istoriju? Zar i taj srušeni deo nije deo naše ljubavi?
Suze su joj preplavile oči, trepavice nisu mogle da suzdrže tu navalu.
- Jeste, ali ti si ga srušila, a ja ne volim da pamtim ružne, već samo lepe trenutke. Istorija nas uči da se ista ne ponavlja. Zar ne?
I lice joj postade mokro, njene ruke su joj zaklonile oči i obraze, jer su suze stidljive. Emocije joj dolaze do izražaja i pokazuju koliko su velike.
- Čekaj, gde ćeš?
I osećanja proradiše u meni. Savest je počela raditi, sećanje joj pomagati... tražili su neko rešenje za ovu situaciju, ali...
Topljena čokolada sa njenog tela. Čula ukusa i mirisa se uzburkaše.
- Stavi osećanja na “stand by” - osmeh joj preplavi lice koje je pokazivalo veliko “stani”, dok se požuda trudila da me vidi i dokaže suprotno. - Dobri dečko, gde žuriš?
Krenula je ka meni, onako samouvereno, sa malim je6ozovnim osmehom. I reči zaćutaše. Dodiri su počeli voditi glavnu reč, dok su nam se uzdasi i izdasi takmičili, čiji će biti veći, preliveni strašću, začinjeni ugrizima...
