Volim knjige.Što sam starija ta ljubav raste.Obrnuto je proporcionalna ljubavi prema ljudima.Ne,nisam mizantrop,ali iskustvo nameće oblike ponašanja.Vrlo različiti sadržaji me privlače,tako sam u jednoj knjižari ugledala knjigu o hiljadu stolica.Bašta oblika,boja,veličina,mašte.Obilazila sam je povremeno,gledala da li me čeka.Stalno su mi izmicali momenti kada se mogla svojom raskošnom cenom uklopiti u redosled prioriteta...Sedela sam kod prijateljice sa kojom umem da maštam na način kao onaj kineski seljak iz priče o sušenim haringama ,koji nije imao novca da ih kupi,pa je svaki dan dolazio do prodavnice pred kojom su visile sa svežim parčetom hleba i uz miris haringi ga jeo(Uvek se site naputujemo na čarobnim ćilimima zvanim "jednoga dana..."),kada je naišla njena ćerka,mlada umetnica.Ispričala sam joj s oduševljenjem kakvu sam knjigu videla,a ona mi je mladalački,nesputano odgovorila: "Šta tu ima fascinantno? Koliko ljudi toliko stolica.Svako ima svoju Stolicu."
Rasprši se čarolija za tren pred tom jednostavnom filozofijom.Olovka ,papir,malo mašte i eto knjige o sedam milijardi stolica.
Nisam kupila onu o hiljadu.
Rasprši se čarolija za tren pred tom jednostavnom filozofijom.Olovka ,papir,malo mašte i eto knjige o sedam milijardi stolica.
Nisam kupila onu o hiljadu.
