Noću...
Sunca zračak izadje iz nekog ćoška ugušene sobe i obasja ti oči.
Zasvetli onaj suncokret oko tvoje zenice kao da je sam djavo svetlo upalio.
Okrećeš se oko sebe, izlaziš, ulaziš u sobu a ja te gledam iz mraka tek otvorenih očiju.
Ne poznajem, ne prepoznajem te pokrete, to nisi ti.
Tišina oko mene je glasna, zaglušujuće tiha, promiču tu i tamo delovi nekih reči.
Nijedna nije kompletna.
Razaznajem u tišini samo prva dva i poslednja dva sloga.
U medjuvremenu muzika bez tona, koja dopire odnekud,
zatire i poslednje tragove tog nesavršenstva sa tvojih usana.
Ne priznajem, ne prepoznajem, te reči nisu tvoje.
Sunca zračak izadje iz nekog ćoška ugušene sobe i obasja ti oči.
Zasvetli onaj suncokret oko tvoje zenice kao da je sam djavo svetlo upalio.
Okrećeš se oko sebe, izlaziš, ulaziš u sobu a ja te gledam iz mraka tek otvorenih očiju.
Ne poznajem, ne prepoznajem te pokrete, to nisi ti.
Tišina oko mene je glasna, zaglušujuće tiha, promiču tu i tamo delovi nekih reči.
Nijedna nije kompletna.
Razaznajem u tišini samo prva dva i poslednja dva sloga.
U medjuvremenu muzika bez tona, koja dopire odnekud,
zatire i poslednje tragove tog nesavršenstva sa tvojih usana.
Ne priznajem, ne prepoznajem, te reči nisu tvoje.
)