Ne postoji nazad.
Niti sam ja ona stara, jaka, odlucna, kojoj niko nije neophodan jer je sposobna sve sama.
Ucinio si me slabom. Slaba sam, na tebe.
Ne mogu biti odlucna, jer imam sta da izgubim.
Ne umem da te se odreknem, jer mi isuvise znacis da bih mogla da nastavim kao da nista nije bilo.
Volela bih da opet mogu sama sebi da pokazem da mi niko nije neophodan, da ja i dalje umem sama. Da sutra, kad ti ne budes vise bio tu, i dalje mogu da udisem vazduh bez pritiska samoce, da se ne gusim.
A gusim se, sada.
Molim te, bar napravi neko sranje da znam da imam zasto da te ostavim.
Strepim od kraja. Pozurujem ga, jer mi je lakse da zabu progutam sad, odmah, nema sta posle gore da me snadje.
Sve moje silno samopouzdanje me izdaje dok sam kraj tebe,
Treba mi neko novi da ponovo nahranim svoju sujetu. Da ponovo osetim moc. Da ja vladam.
Umecu da vladam, dok mi se opet neko ne priblizi, poput tebe. Ja vise nemam svoje blokade koje ce me zaustavljati pre nego sto krenem da srljam u jos jedno neizvesno.
Cinis me slabom i ranjivom.
Radije bih pobegla nego se dobrovoljno prepustila tome.
Potrebna je samo jedna rec i bice gotovo,
Rec koja ce otvoriti vrata kaveza i vratiti me natrag u divljinu.
I onda kad je budem rekla nece biti nazad.
Ne postoji nazad.
Hah, a trebam te...
I zelim te.
I nedostajes mi.
I mislim stalno na tebe.
Napravio si me jednom placljivom zenom.
Nikada nisam plakala.
Nisam bila osetljiva.
Nisi mi trebao...
Nisam te ni volela.
Vec dugo smo tu...
I sad se bojim.
Plasim se, sta nas jos ceka...
Niti sam ja ona stara, jaka, odlucna, kojoj niko nije neophodan jer je sposobna sve sama.
Ucinio si me slabom. Slaba sam, na tebe.
Ne mogu biti odlucna, jer imam sta da izgubim.
Ne umem da te se odreknem, jer mi isuvise znacis da bih mogla da nastavim kao da nista nije bilo.
Volela bih da opet mogu sama sebi da pokazem da mi niko nije neophodan, da ja i dalje umem sama. Da sutra, kad ti ne budes vise bio tu, i dalje mogu da udisem vazduh bez pritiska samoce, da se ne gusim.
A gusim se, sada.
Molim te, bar napravi neko sranje da znam da imam zasto da te ostavim.
Strepim od kraja. Pozurujem ga, jer mi je lakse da zabu progutam sad, odmah, nema sta posle gore da me snadje.
Sve moje silno samopouzdanje me izdaje dok sam kraj tebe,
Treba mi neko novi da ponovo nahranim svoju sujetu. Da ponovo osetim moc. Da ja vladam.
Umecu da vladam, dok mi se opet neko ne priblizi, poput tebe. Ja vise nemam svoje blokade koje ce me zaustavljati pre nego sto krenem da srljam u jos jedno neizvesno.
Cinis me slabom i ranjivom.
Radije bih pobegla nego se dobrovoljno prepustila tome.
Potrebna je samo jedna rec i bice gotovo,
Rec koja ce otvoriti vrata kaveza i vratiti me natrag u divljinu.
I onda kad je budem rekla nece biti nazad.
Ne postoji nazad.
Hah, a trebam te...
I zelim te.
I nedostajes mi.
I mislim stalno na tebe.
Napravio si me jednom placljivom zenom.
Nikada nisam plakala.
Nisam bila osetljiva.
Nisi mi trebao...
Nisam te ni volela.
Vec dugo smo tu...
I sad se bojim.
Plasim se, sta nas jos ceka...
