Svatko svojeg Onjegina ima....kome srce leti..pred kim se srce srami.....teško diše..
Tatjanino pismo Onjeginu
Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htjela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali vi ni sada,
bar da se nadam da sam smjela
da ćete opet k nama doći
i da ću bar i rijetko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi… mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo?
U stepi, gdje moj život traje,
ja ne bih srela vas zacijelo
i ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osjećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga vjerna
i bila bih mu žena smjerna,
a svojoj djeci dobra mati.
Drugi!… A ne, ja nikom ne bi’
na svijetu dala srce svoje!
Oduvijek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jamstvo bio
da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
i neviđen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj’o,
u duši davno glas odzvanj’o…
Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš’o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bijednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o priviđenje moje drago,
promak’o kroz noć kao sjena,
nad uzglavlje se moje sag’o
i šapnuo mi riječi nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe…
Pomisli: ja sam ovdje sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nijemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim…
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jamči lijepim
i predajem se njoj bez straha…
Tatjanino pismo Onjeginu
Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htjela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali vi ni sada,
bar da se nadam da sam smjela
da ćete opet k nama doći
i da ću bar i rijetko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi… mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo?
U stepi, gdje moj život traje,
ja ne bih srela vas zacijelo
i ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osjećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga vjerna
i bila bih mu žena smjerna,
a svojoj djeci dobra mati.
Drugi!… A ne, ja nikom ne bi’
na svijetu dala srce svoje!
Oduvijek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jamstvo bio
da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
i neviđen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj’o,
u duši davno glas odzvanj’o…
Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš’o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bijednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o priviđenje moje drago,
promak’o kroz noć kao sjena,
nad uzglavlje se moje sag’o
i šapnuo mi riječi nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe…
Pomisli: ja sam ovdje sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nijemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim…
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jamči lijepim
i predajem se njoj bez straha…
nego šta ,tako svakom Onjeginu treba
