BEOGRAĐANKA

Ti si moja Beograđanka,
Moj sunckret zlatni, ispod Avale procvetao,
Rastao i stasao bujnije i lepše
Od svakog suncokreta iz mojih Brda,
Koji je čudnim čudom samo na zapad gledao
Na onu stranu odakle Sava dolazi.
I sva četiri godišnja doba postojao
U svoj svojoj lepoti sunčevog odsjaja...

Ti si na Dunavu odrasla,
U Dunav si kamenčiće bacala
Od kojih su se pravili ogromni talasi
Koji su mi svežinom lice zapljuskivali,
Jer sam uvek prema istoku gledao
Dok sam se na Savi igrao.
I želeo
Da jednom krenem nizvodno...

Svi oni vrtlozi savski
Koji su tekli prema Dunavu
Bili su moja mašta
U kojima su ključale naše želje,
Koje su se na Ušću grlile
I pre nego što se ova ljubav rodila
Čekajući ono sto doći mora...

I zato si sada moja Beograđanka,
Moj suncokret zlatni
Koji pored mene cveta...



Jednoj Heleni, pre mnogo godina...