Još malo...

Iako tvoje telo
ne greje toplota livade snene,
nisi sama
Vetrom ti poslah
ljubavni sjaj
da ti leprša u
noćima olujnim
Munja para nebo,
i otvori se oblak.
Al razmisli mila,
možda sam to ja.
Možda ti nebom šaljem
tračak srca, željnog
smeha pod zvezdama.
U noći kad mesec,
voli nebo,
kao ja tebe,u zore plave,
poslatcu ti tiho
ljubičice nežne,
da vodi te na naše
malo mesto.
Nesećam se gde je ,
u ovom pustom gradu,
ali poznam taj miris,
zanosnih vlasi
što nose iskre
sile neke
naše.
Možda ljubav.
Ne...nije ljubav...
Nešto jače..
Nešto mekše...
Ljubav je stih pesnika sedog..
A naša je sila
tajanstvo njegovo.
Kad zora proviri,
očima noćnim
ja poslaću ti vetar,
mila moja,
šapniti mu
tajnu,
da čuva srce
nenapuklo,
od gromkih snova
tamnih planina.
Što tako zanosno..vuku u ponor.
Vetre čuvaj mi,
oči njene,
zameni me na kratko...
Još samo malo praznih noći,
i tu sam...tu..
Kraj tebe..

A kada dodješ,opijen veličinom tvoje duše
uspeću samo da spustim glavu umornu
na grudi tvoje preko pogleda očiju što moju tugu ruše
i reći...predajem ti ti srce i dajem ključeve svoje duše..