SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje osmo /1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje osmo /1

Oceni ovaj blog
.
.
Roman u nastajanju; u kolaboraciji sa Lazarom Janićem


„Ima dana kad je bolje i ne ustajati iz kreveta“, pomisli Žan Luj Batista kad mu sekretarica javi da je Ždanov upravo krenuo iz Moskolhoza. Zlovoljan je Žan danas. Otpade mu i popodnevna partija tenisa. Šta, do đavola, rade ti likovi iz spoljnjih poslova kad on mora da rešava sporove oko interesnih sfera? Nije li mu preko glave već i tog odmetnutog agenta? Mogla je komunjara da se javi i preko komsata, ali eto i danas se politika vodi kao i vekovima ranije. Pa zar ti majmuni iz Zakavkaske unije misle da je Oktobarska revolucija njihov zabran? A i ovi naši, iz Pollandskog MDO su uprskali stvar… Zakavažljani su dvadesetorici Pollandskih agenata spržili umove, jer vojska nije uspela dovoljno dugo da održi van funkcije njihov odbrambeni štit od mentalne energije potrebne za rad na vremenskoj niti … I sad Ždanov dolazi da upozori i Belland da se ne petljamo u njihovu prošlost…! Nije nego! Ali, Ždanov je samo glasnik, a ja...
„Do đavola, šta sam onda ja?“, pomisli na kraju odmeravajući sekretaricu. Plava lepojkica, ambiciozna i podatna. Ne nosi veš, suknjica na njoj je sasvim komotna. Samo da je imao malo više vremena, sad bi je povalio, ovde povrh pisaćeg stola. To bi mu donelo olakšanje, kao i svaki put. Šteta samo što nema vremena za opuštanje. Aleksa Lakić samo što nije stigao. Niko nema taj potencijal. Najbolje od najboljeg. Odmahnu rukom i cura izađe vrckajući guzom. Zašto li se prihvatio ovog posla? Mogao je kao Džon po cele dane da se petlja po cvetnoj bašti i bavi se slikanjem i poezijom, ili kao Mario, eksperimentisati sa opijatima i doplgengerima. Nasmeja se zamišljajući Mariovu nafiksanu, raspomamljenu njušku i njegovu gojaznu telesinu okruženu najlepšim golišavim Bellandskim doplgengerima. Još dok mu se ta misao oblikovala, Žan Luj je znao i odgovor. Bilo bi mu dosadno. Njegovi prijatelji su vodili prazne i besmislene živote i niko ih neće zapamtiti. Zar ih domoroci nisu nazivali besmrtnicima? Znao je on; samo jedan je način da sebe učiniš besmrtnim. Da učiniš nešto što će odzvanjati kroz vekove. Pređe potom preko arhivera dlanom i potraži identitet odmetnutog agenta. Podaci se pojaviše i Žan Luj pomisli da je to opasna osoba. Vrlo opasna osoba. Iako je sve znao, prelete još jednom podatke. „Nikad nisi dovoljno pripremljen“, pomislio je.

„Identifikacija: Kolonijalni Super Klon - A.N.A. (Klasa A, Namena - Armija)
Poreklo tkiva: Lokalna Loza - Simonović

Osobine: Povećana otpornost, super senzibilna, infiltrator, telepata.

Aktivacija: 22. maj 2298.
Namena: Obaveštajne operacije, Zakavkaska unija.

Specijalnost: Infiltracija, prikupljanje informacija, atentati.

Odlikovana, medaljom sloge i ljubavi 2302 za posebne zasluge u širenju demokratije.

Demobilisana 16. marta 2303. po završetku sukoba.

Aktivirana u MDO 17. juna 2303. Prekvalifikacija i školovanje dovršeni 01. decembra 2307.
Istaknuta u misijama korekcije istorije. Polje delovanja: Balkan.

Tokom 2309. pokazuje znake neuravnoteženosti.
17. avgusta iste godine uklonjena iz aktivnih operacija.
Odbija podvrgavanje preprogramiranju.

Nadzorni sistemi gube operativca A.N.A. Simonović 12. novembra 2309.
Pretpostavljeni uzrok: operativno uklanjanje implanata.“

Potom ponovo pokrete arhiver i fiksira ga na pojmu „Lakić, Aleksa, Junior“. Podaci zasvetlucaše:

„Puno ime: Aleksa Lakić, odrednica: Junior - Rodjen 22. decembra 2012. Preminuo 15. septembra 2100. Školovan na prestižnim evropskim univerzitetima, doktorirao fiziku i psihologiju. Utemeljitelj multidimenzionalnih putovanja. Prvi poznati telepata, empatičke sposobnosti nadprosečne. Zbog izuzetnih zasluga za izgradnju Republike počasno uvršten među Besmrtnike. Otac: Aleksa Lakić, nadimak: Laki. Majka Marija Lakić, devojačko prezime: Ranitijević .“

Mehanički je prelazio preko opštepoznatih stvari i gotovo je zatvorio arhiver kad u dnu ekrana stade da žmiga: „Database link“. Žan Luj otvori još jedan prozor, a onda uzdrhta. Pomisli za trenutak da je loše memorisao, ali greške nije bilo. Još jednom je proverio podatke odmetnutog agenta i obli ga hladan znoj. Porodica Ranitijević je u bliskom srodstvu sa Simonovićevima! Jebena genetska veza! Okrenu se komsatu i pritisnu crveni, nikad ranije upotrebljeni taster. Zašto se ovo baš njemu dešava, dođavola! Zacvile iritantna elektronska uzbuna i na ekranu se pojavi službenica ozbiljna lika.
„Kakva je anomalija u pitanju, gospodine Batista?“, upita ga ravnim, službenim tonom.
„Ukrštanje superiornih gena, po mom znanju dosad neunešenih u registar!“
Lice joj se uozbilji, a prsti zaigraše po kontrolnoj tabli. „Trenutak“, reče i komsat potamne. Onda zatitra i pojavi se nasmešeno lice. Hans! Nije ni znao da je tako visoko pozicioniran.
„Žan Luj, očekivao sam tvoj poziv“, reče hladno, kao da im deca nisu nerazdvojni prijatelji, „jeste li pronašli uređaj?“
„Ne, ali sam ubrzao postupak. Nešto drugo je u pitanju. Loze Simonović i Lakić su ukrštene. Aleksa Lakić Junior je potomak tog ukrštanja.“
Hansovo lice se trglo kao od udarca.
„Siđi sa komsata i digni štitove, odmah!“, viknu. „Prelazimo na mentalni kontakt, šaljem poziv Visokom savetu.“
„Šta se de...“, zausti Žan Luj, ali ekran je već potamneo. Onda oseti komešanje i vrtoglavicu unutar sebe. Višestruko povezivanje na subnivou! Nije spreman, ne još! Prekasno, sastanak je počeo.
„Svi znate šta se desilo. Imamo odmetnutog agenta.“ Dok se privikava na subnivo, pritiska taster ispod naslona stolice. Zidovi zatreptaše od elektroničkog pražnjenja. Nikad dosad nije podigao empatičke zidove. Danas je, izgleda, dan kad će mnoge stvari uraditi po prvi put.
„Zar to još nije rešeno?“, odjeknu prigušeno u mislima. Govor misli je obično kristalno jasan, ali sad je prigušen, kao da šapuću. Žan Luja prođoše žmarci.
„Na putu smo da uradimo najbolje. Policija je dobila instrukcije da eliminiše klona“, odgovori.
„To nije dovoljno. Mala je terenac, neće lako izaći na kraj s njom.“
„Moraš je usporiti. Šta se dešava na vremenskoj niti?“
„Agent je tamo. Jedan od Juniorovih klonova, završio je operativni zadatak na meti Slobodan Milošević. Ali, nešto drugo je problem...“
„Šta?“
„Ima nešto što sam upravo primetio. Nije mi jasno kako to niko nije uočio, sve vreme se nalazi u javno dostupnim bazama podataka...“
„Ne igraj se našim strpljenjem. O čemu je reč?“
„Loze Simonović i Lakić su ukrštene. Aleksa Lakić Junior je potomak tog ukrštanja.“
Nastade muk, ili nešto najbliže muku u govoru mislima. Telepata u njemu nije registrovao poruke ali empata jeste. Preneraženost, iznenađenje, strah.
„Zaustavite to divljanje po dimenzijama! Odmah!“ poruka odjeknu poput pucnja biča.
„Šta ako stvarnost više nije ista kao pre nedelju dana?“ ova poruka je bila prigušenija, ali i mračnija.
„Kako to misliš“ odvrati prvi avatar. Neko vrlo moćan, pomisli Žan Luj.
„Udareno je na dve najvažnije loze. Ako je to uticalo na vreme - prostor, onda smo na paralelnoj niti, a da toga nismo ni svesni. Naša stvarnost je jednostavno... drugačija.“
“Još uvek imamo kontrolu, i moramo je zadržati!“
“Tačno. Kontroloru, preusmeri agenta! Uputi ga samo u ono, što mu je u ovom trenutku potrebno da završi misiju!”
“Sad ima dva prioriteta. Prvi je i najvažniji, obezbediti nepovredivost Juniora. Drugi je Magdalena Ranitijević.
“Junior je prevelik zalogaj i odbegli agent se neće usuditi da ga direktno napadne. Zgromio bi je svojim telepatskim moćima! Zato će napasti njegove pretke!”
“Ali, još uvek imamo netaknuta sva tri prstena odbrane. Kučka je tek zagrebala po prvom!”
“Prvi udar smo očekivali i amortizovali. Znamo kad smo napadnuti; 22.septembra 1895. godine.”
“Izabrala je trenutak upoznavanja Magdalene Simonović i Alekse Lakića.”
“Ali, ona ne može da nanišani. Sad joj nedostaje oprema, nije sve mogla izneti. Adapter može da je odvede u prošlost, ali je nedovoljan. Može promašiti vreme i za čitave vekove. Sad će lutati.”
„Naš agent je u prednosti. On može nišaniti vreme u sekund koji poželi. Daj mu instrukciju o tome.”
“Završavamo. Zidovi neće dugo izdržati. Samo nam još fale agenti Zakazavlja na vremenskoj niti.“
„U redu. Kontroloru, imaš instrukcije. Gledaj da uradiš to kako treba. Ne želimo da se probudimo kraj logorske vatre u nekoj divljini, zar ne?“
„Naravno... Uradiću sve što treba.“

.
.

Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje osmo /1" na Facebook Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje osmo /1" na Google Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje osmo /1" na My Yahoo! Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje osmo /1" na Live Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje osmo /1" na MySpace Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje osmo /1" na Twitter Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje osmo /1" na Digg Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje osmo /1" na del.icio.us

Oznake: sam
Kategorije
Roman

Komentari