Da li mi nedostaje ovaj forum? Teško pitanje..ali ako ćemo iskreno, najviše mi nedostajem Ja u forumu. Najviše mi nedostajem Ja u bilo kojoj diskusiji, raspri ili još iskrenije – društvu.
Pojedinici i njihova mišljenja u forumuma me ne zanimaju, niti su me ikada zanimala.
Zanima me samo moje Ja, i njegov uticaj na njih.
Da, ja želim da vladam. Zašto?
Ne smatram za shodno da uopšte odgovaram na takvo nepristojno pitanje. Svi su ovde da bi vladali. Ali..u čemu se ogleda ta vlast? Moć? Pa, recimo u tome da – zatitraju u drugome. Ili u drugima, svejedno, važan je uticaj. Ključna reč – interakcija.
Stoga i ne čitam sve te razgovore..ovaj reko ovo, onaj reko ono, ovaj repliciro, onaj po njemu uriniro..Ne. Ništa me od toga više ne zanima.
Ja sam mudar i znam sve.
Koga nešto interesuje (mada sumnjam) može da pita, ali mu ja neću dati tačan odgovor (niko ovde to ionako ne može jer „sve“ i ne postoji). Daću mu samo odgovor koji će njega nekako umanjiti, a mene učiniti moćnijim i dominantnim. Moja jeftina mentalna satisfakcija jer sam slab.
Slab sam. Imam neke komplekse i onda, ovde ih istresem, pa mi bude malo lakše. Kada druge umanjim, ja se osetim većim..Who cares, nije važan postupak važan je orgazam. Stara fora poznata svima koji su u nečemu slabi, a to su manje više – svi ljudi koji su trenutno živi.
Moja podsvest to međutim kapira kao Uspeh a mene kao Pobednika, tako da su svi drugi osim mene, u tome samo - kolateralna šteta, jel’te. Bitno je da nekakvim trijumfom ućutkam sve unutarnje glasove koji mi govore da sam luzer. I to radi.
Neko će reći da tako živim lažan život. Tog nekoga ću upitati kontra-pitanjem – a šta ako je njegova svakodnevnica, sa sve poslom i ljudima, ženama i decama, zajedničkim ručkovima i govorima tela, trpljenjima i pristojnostima – laž? (umesto odgovora, biće mu dozvoljeno kratko koprcanje u prašini i kolutanje očima)
Human sam. Zato sam iskren. Zato sam gorak, nekad kao lekoviti čaj, nekada kao gofno. Kažu da je gofno gorko, ne bih znao. Ali šta pokloniti svim ovim usamljenim ljudima? Od lekovitog čaja ostaje prilično dugo grć na licu.
Dakle - Ništa. Moguće je samo pokloniti Sebi nekakvu zabavu, pa makar to bilo i gađanje svih tih ljudi jajima..jer onda ću ja biti srećniji, a kada sam ja srećan, onda sam i dobar za društvo i tako ..evribadiz hepi.
i tako..i dalje mi nisu jasni ljudi koji kače pesme i spotove..Mislim da taj „pjesmom da ti kažem“ fazon odražava svu tugu i jad intelektualne šupljine kojom proleće uvelo lišće elokvencije nošeno cugom promaje između dva uveta, no dobro. U tom smislu, nije mi jasno kako ih nije sramota. Mene bi bilo.
Sve ostalo mi je uglavnom jasno i uglavnom se vrti oko onoga što pomenuh na početku. Moć, vladanje, titranje. Teme nisu bitne. Pitanja i dgovori takođe. Reči i njihove konstrukcije. Svi odavno sve znaju i vade iz buradi jedna te ista ukišeljena pitanja i odgovore. Interesantno je da ljudska vrsta postoji 3.5 miliona godina, a likovi sa nešto visočijim čelom i tanjim obrvama oko pola miliona godina i neki se i dalje pitaju - šta je to čovek? Zašto je ovde? Šta je to misao? Sreća, ljubav i tako ti šitovi.
Razumem onoga ko pita kako da najbolje izoluje kuću od vlage ili kako da skine stomak, ali prethodna pitanja valjda svakom normalnom vređaju inteligenciju i troše vreme? ili sam samo ja normalan.. Nije isključeno ni to.
Svi dakle uglavnom lažu kako bi ostvarili neku psihološku dobit sa efektom snažnim kao najslabušniji orgazam. Što je dobro. Jer tu igru igraju sva živa bića. Mimikrije i maske zarad opstanka, lova, sakrivanja, proždiranja, razmnožavanja. Političari, ta armija latentnih homosa, iza svojih prepljuvavanja kriju bes što im prija društvo istopolnih, a tako drugoumnih.
Filozofi, ti jadni, preplašeni drhtavci, iza svojih pitanja i odgovora kriju bes prema visprenim i načitanim, a tako erotski nedostupnim. Niko nikoga ne uvažava, ali i šta bi jedni bez drugih? It takes two to tango..so, go for it.
Moja moć je ovde naravno, neprikosnovena i najveća.. Ne zato što je stvarna, već zato što ja tako kažem. A vi koji ovo čitate a osećate bes, smeh, tugu, nervozu - da ste ravnodušni, to bi bilo nešto, ali niste. Vaš stomak ne laže, kao što ne laže ni činjenica da ste došli dovde. (Suckers, muahaha)
Stoga..da li ću da opet pišem po forumu?
Voleo bih, pod jednim uslovom. A to je da pronađem način da budem Dobar. Zaista dobar za druge. Ali ne znam kako.
Nekada su mudroseri na svojim stolovima držali mrtvačke glave, kao svakodnevni podsetnik da je Smrt uvek tu. Da svaki dan treba iskoristiti jer..danas jesi, sutra nisi. I izvlačili su iz toga pouku, da je život bolji jedino ako su svi bolji, ako je sve bolje, ako se svi trude da bude bolje. Ipak, na toj vagi, koja treba da bude uravnotžena, strah je prevladao. Sve se ubrzava. Brzo se priča, brzo se gleda, brzo se uči, još brže zaboravlja, brzo se jede, brzo se iebe, brzo se živi, još brže umire.
Jedne je obuzela panika. Oni panično troše svaki dan i grizu se ako im je prošao isto kao prethodni. Oni zaista mogu da umru od dosade. Onog momenta kada je osete, dobiće infarkt ili šlog i to je to.
Drugi su paralizovani. Oni u svojoj mrtvačkoj ukočenosti smišljaju šarene teorije kojima će svom strahu od Konačnosti nabiti povez na oči. Od njih su gori još samo ludaci koji ližu staklo od prozora. Smišljaju živote pre života, samotrajanja od vajkada, razvijaju logičke skalamerije o svojoj i svačijoj beskonačnosti. Njima slični ne žele da veruju da su ovde slučajno, da nemaju nikakvu svrhu ni smisao, kao ni onaj lišaj na Severnom Islandu.
Za njih je sve optička varka, „svest o opažaju svesti koje samo opaža da je svesno, ali nije svesno da je opažaj zapravo varka svesti koja opaža..“ i tako ta krivoseranija.
Oni su pronikli u atome i neurone, e da bi dokazali da je sve to tojest kosmos u tojest nama..ali ne mogu da prihvate prostu činjenicu da kompjuter, kada ga isključiš iz struje, ili ga recikliraš u milion pari najlon-čarapa – više ne radi. Naročito ne kao kompjuter. Oni veruju. Mudro klimaju glavama i lupaju same gluposti.
Izgleda da ko ne zna ništa - taj veruje u Nešto..
I tako, što je strah od konačnosti više potisnut, to se jadni ego više grči, zatrpava teorijama, šopinzima, raftinzima, liftinzima,mitinzima..a bogami i pivom, a bogami i kokom.
Što je, s druge strane, taj strah osvetljeniji, to je veća želja da se bude dobar. Da se pomogne nekome da mu ovaj život bude slađe zezanje ili lepša igra..ali kako, kada je oko sebe nabacio više zaštitnih slojeva nego ruski oklopni transporter..
Zamišljam lika koji gleda film koji mu se dopada, a onda..svestan da će film morati da se jednom završi, ustaje i odlazi, jer ne može da podnese kraj i tišinu posle toga.
Zamišljam lika koji u sred filma kreće da ubeđuje sebe, a potom i druge, kako film nikad neće da se završi, čak i ako se pojavi odjavna špica, samo treba svi dovoljno da se napnemo da osmislimo teoriju koja će to da logički podrži..
Zamišljam svašta..i vidim jadne, drage forumaše, koji pilje u ekran i kuckaju i kuckaju, nadajući se da će kod nekoga istog takvoga da zatitraju, dublje, pliće, pliće, dublje..
Možda je to jedino što je i moguće. Zagrljaji su previše stresna situacija svakako.
Pojedinici i njihova mišljenja u forumuma me ne zanimaju, niti su me ikada zanimala.
Zanima me samo moje Ja, i njegov uticaj na njih.
Da, ja želim da vladam. Zašto?
Ne smatram za shodno da uopšte odgovaram na takvo nepristojno pitanje. Svi su ovde da bi vladali. Ali..u čemu se ogleda ta vlast? Moć? Pa, recimo u tome da – zatitraju u drugome. Ili u drugima, svejedno, važan je uticaj. Ključna reč – interakcija.
Stoga i ne čitam sve te razgovore..ovaj reko ovo, onaj reko ono, ovaj repliciro, onaj po njemu uriniro..Ne. Ništa me od toga više ne zanima.
Ja sam mudar i znam sve.
Koga nešto interesuje (mada sumnjam) može da pita, ali mu ja neću dati tačan odgovor (niko ovde to ionako ne može jer „sve“ i ne postoji). Daću mu samo odgovor koji će njega nekako umanjiti, a mene učiniti moćnijim i dominantnim. Moja jeftina mentalna satisfakcija jer sam slab.
Slab sam. Imam neke komplekse i onda, ovde ih istresem, pa mi bude malo lakše. Kada druge umanjim, ja se osetim većim..Who cares, nije važan postupak važan je orgazam. Stara fora poznata svima koji su u nečemu slabi, a to su manje više – svi ljudi koji su trenutno živi.
Moja podsvest to međutim kapira kao Uspeh a mene kao Pobednika, tako da su svi drugi osim mene, u tome samo - kolateralna šteta, jel’te. Bitno je da nekakvim trijumfom ućutkam sve unutarnje glasove koji mi govore da sam luzer. I to radi.
Neko će reći da tako živim lažan život. Tog nekoga ću upitati kontra-pitanjem – a šta ako je njegova svakodnevnica, sa sve poslom i ljudima, ženama i decama, zajedničkim ručkovima i govorima tela, trpljenjima i pristojnostima – laž? (umesto odgovora, biće mu dozvoljeno kratko koprcanje u prašini i kolutanje očima)
Human sam. Zato sam iskren. Zato sam gorak, nekad kao lekoviti čaj, nekada kao gofno. Kažu da je gofno gorko, ne bih znao. Ali šta pokloniti svim ovim usamljenim ljudima? Od lekovitog čaja ostaje prilično dugo grć na licu.
Dakle - Ništa. Moguće je samo pokloniti Sebi nekakvu zabavu, pa makar to bilo i gađanje svih tih ljudi jajima..jer onda ću ja biti srećniji, a kada sam ja srećan, onda sam i dobar za društvo i tako ..evribadiz hepi.
i tako..i dalje mi nisu jasni ljudi koji kače pesme i spotove..Mislim da taj „pjesmom da ti kažem“ fazon odražava svu tugu i jad intelektualne šupljine kojom proleće uvelo lišće elokvencije nošeno cugom promaje između dva uveta, no dobro. U tom smislu, nije mi jasno kako ih nije sramota. Mene bi bilo.
Sve ostalo mi je uglavnom jasno i uglavnom se vrti oko onoga što pomenuh na početku. Moć, vladanje, titranje. Teme nisu bitne. Pitanja i dgovori takođe. Reči i njihove konstrukcije. Svi odavno sve znaju i vade iz buradi jedna te ista ukišeljena pitanja i odgovore. Interesantno je da ljudska vrsta postoji 3.5 miliona godina, a likovi sa nešto visočijim čelom i tanjim obrvama oko pola miliona godina i neki se i dalje pitaju - šta je to čovek? Zašto je ovde? Šta je to misao? Sreća, ljubav i tako ti šitovi.
Razumem onoga ko pita kako da najbolje izoluje kuću od vlage ili kako da skine stomak, ali prethodna pitanja valjda svakom normalnom vređaju inteligenciju i troše vreme? ili sam samo ja normalan.. Nije isključeno ni to.
Svi dakle uglavnom lažu kako bi ostvarili neku psihološku dobit sa efektom snažnim kao najslabušniji orgazam. Što je dobro. Jer tu igru igraju sva živa bića. Mimikrije i maske zarad opstanka, lova, sakrivanja, proždiranja, razmnožavanja. Političari, ta armija latentnih homosa, iza svojih prepljuvavanja kriju bes što im prija društvo istopolnih, a tako drugoumnih.
Filozofi, ti jadni, preplašeni drhtavci, iza svojih pitanja i odgovora kriju bes prema visprenim i načitanim, a tako erotski nedostupnim. Niko nikoga ne uvažava, ali i šta bi jedni bez drugih? It takes two to tango..so, go for it.
Moja moć je ovde naravno, neprikosnovena i najveća.. Ne zato što je stvarna, već zato što ja tako kažem. A vi koji ovo čitate a osećate bes, smeh, tugu, nervozu - da ste ravnodušni, to bi bilo nešto, ali niste. Vaš stomak ne laže, kao što ne laže ni činjenica da ste došli dovde. (Suckers, muahaha)
Stoga..da li ću da opet pišem po forumu?
Voleo bih, pod jednim uslovom. A to je da pronađem način da budem Dobar. Zaista dobar za druge. Ali ne znam kako.
Nekada su mudroseri na svojim stolovima držali mrtvačke glave, kao svakodnevni podsetnik da je Smrt uvek tu. Da svaki dan treba iskoristiti jer..danas jesi, sutra nisi. I izvlačili su iz toga pouku, da je život bolji jedino ako su svi bolji, ako je sve bolje, ako se svi trude da bude bolje. Ipak, na toj vagi, koja treba da bude uravnotžena, strah je prevladao. Sve se ubrzava. Brzo se priča, brzo se gleda, brzo se uči, još brže zaboravlja, brzo se jede, brzo se iebe, brzo se živi, još brže umire.
Jedne je obuzela panika. Oni panično troše svaki dan i grizu se ako im je prošao isto kao prethodni. Oni zaista mogu da umru od dosade. Onog momenta kada je osete, dobiće infarkt ili šlog i to je to.
Drugi su paralizovani. Oni u svojoj mrtvačkoj ukočenosti smišljaju šarene teorije kojima će svom strahu od Konačnosti nabiti povez na oči. Od njih su gori još samo ludaci koji ližu staklo od prozora. Smišljaju živote pre života, samotrajanja od vajkada, razvijaju logičke skalamerije o svojoj i svačijoj beskonačnosti. Njima slični ne žele da veruju da su ovde slučajno, da nemaju nikakvu svrhu ni smisao, kao ni onaj lišaj na Severnom Islandu.
Za njih je sve optička varka, „svest o opažaju svesti koje samo opaža da je svesno, ali nije svesno da je opažaj zapravo varka svesti koja opaža..“ i tako ta krivoseranija.
Oni su pronikli u atome i neurone, e da bi dokazali da je sve to tojest kosmos u tojest nama..ali ne mogu da prihvate prostu činjenicu da kompjuter, kada ga isključiš iz struje, ili ga recikliraš u milion pari najlon-čarapa – više ne radi. Naročito ne kao kompjuter. Oni veruju. Mudro klimaju glavama i lupaju same gluposti.
Izgleda da ko ne zna ništa - taj veruje u Nešto..
I tako, što je strah od konačnosti više potisnut, to se jadni ego više grči, zatrpava teorijama, šopinzima, raftinzima, liftinzima,mitinzima..a bogami i pivom, a bogami i kokom.
Što je, s druge strane, taj strah osvetljeniji, to je veća želja da se bude dobar. Da se pomogne nekome da mu ovaj život bude slađe zezanje ili lepša igra..ali kako, kada je oko sebe nabacio više zaštitnih slojeva nego ruski oklopni transporter..
Zamišljam lika koji gleda film koji mu se dopada, a onda..svestan da će film morati da se jednom završi, ustaje i odlazi, jer ne može da podnese kraj i tišinu posle toga.
Zamišljam lika koji u sred filma kreće da ubeđuje sebe, a potom i druge, kako film nikad neće da se završi, čak i ako se pojavi odjavna špica, samo treba svi dovoljno da se napnemo da osmislimo teoriju koja će to da logički podrži..
Zamišljam svašta..i vidim jadne, drage forumaše, koji pilje u ekran i kuckaju i kuckaju, nadajući se da će kod nekoga istog takvoga da zatitraju, dublje, pliće, pliće, dublje..
Možda je to jedino što je i moguće. Zagrljaji su previše stresna situacija svakako.
