SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /1

Oceni ovaj blog
.
.
Roman u nastajanju; u kolaboraciji sa Lazarom Janićem




Belland, 2311. godine.


Angela Radesku je sluđeno buljila u hologram što je nestalno treperio pred njom. Bila je to Ana, ali ovde nije nosila one seksi krpice po kojima ju je pamtila, nego nekakvu uniformu vojničkog tipa. Pa ipak, čak ni strogi kroj onoga u šta je bila odevena nije mogao prikriti sklad i besprekorne proporcije njenog tela . Kako je samo mogla poverovati da je nešto tako savršeno najobičniji relaksacioni klon? Oči joj se vlaže, a utroba treperi od prisećanja na dodire. Skreće pogled ka isledniku ledena izraza i vraća se u realnost. Čak ni dok su je hapsili nije bila potpuno svesna opasnosti kojoj se izložila kad se upustila u igru sa Anom. Život joj je bio lagodan, najveću nevolju predstavljali su joj odnosi sa momcima, pre svega sa Milanom. Imala je interesantan posao, sredstva za život dostojna slobodnog Građanina Republike, svoja sportska popodneva, večernje izlaske, kućnu poslugu i sve luksuzne spravice koje bi poželela. A onda se pojavila Ana. Kako objasniti bezličnom policajcu zašto je pokrala MDO? Kako da mu objasni taj pitomi i željni pogled? Kako bi ikada iko mogao da shvati šta je Ana bila za nju?
„Dakle, udarili ste joj šamar. Šta se dogodilo posle toga?“, prekide joj misli policajac.
„Pogledala me je“. Bilo je to lako reći, ali kako objasniti njenu tugu u očima? Kako preneti pogled jagnjeta izvedenog pred mesarevu sataru? I kako opisati strast u istom tom pogledu? Jer kad je Ana podigla pogled na nju, znala je da je učinila nešto što ju je uzbudilo. Pogled joj je bio tužan, ali prepun pritajene vatre. Blago napućene usnice su vlažile i blago rastvorene otkrivale su ravnu belinu zubića, kao da se sprema za poljubac. Uzdrhta prisetivši se.
„Onda...“, zastade prisećajući se.
„Onda?“, oglasi se islednik posle kraće pauze.
„Uhvatila me je za ruku kojom sam je udarila“, kao da je ponovo osetila toplinu tog dodira, „nežno, a onda mi je nešto gurnula u šaku, a onda... onda...“, zastaje, ali ovog puta islednik je ne požuruje.
„Poljubila mi je ruku... Ruku kojom sam je ošamarila!“, gotovo je vrisnula kad je najzad to izgovorila. Policajac ju je ćutke promatrao i muk postade neprijatan. Osećala je potrebu da nastavi.
„Milan je to primetio. Poludeo je.“, uzdrhta prisećajući se surovog udarca pesnicom posred prelepog lica. „Tukao ju je sve dok nije pala, a onda je nastavio da je šutira, iako ga je ona molila i molila...“
Zastala je prisećajući se i preplavi je snažan osećaj kajanja i krivice. U stvari, prava je istina da joj je njen bol tada prijao. Osećala se poput vučice što se izborila za svog mužjaka. Dok ju je Milan mlatio, verovala je da joj se najzad vratio, da odbacuje tu malu namigušu. Ni na kraj pameti joj palo nije da je Milan jednostavno ljubomoran. On ju je poznavao bolje od nje. Policajac najzad izgubi strpljenje i prekide tišinu: „Nastavite.“ Angela pretrnu. Kako da nastavi? Na koji način da mu prenese šta se to prelomilo u njenoj duši? U stvari ni sama nije znala koji je bio pravi razlog. Da li to što ju je tada prvi put videla razodevenu? Ili cepanje te svilaste kože pod udarcima kaiša? Njeno skvičanje, poniženje, bol, patnja? Šta?! Šta je otvorilo put njenoj čežnji?
„Naredio joj je da se svuče. Molila ga je da je više ne bije, ali on je samo bez reči otkopčavao svoj kaiš. Kad je najzad ostala samo u donjem vešu, kaiš mu je bio dvostruko savijen u rukama. Podviknuo je „Do gola!“ pucketajući opasačem. Ona je svukla grudnjak, pa gaćice i... i...“, setila se sa kojom je zavišću osmotrila Anine oble bokove, teške dojke i tanani struk. Nelagodno se priseti svog nezadovoljstva položajem njenih ruku kojima je zaklanjala venerin breg. Jasno se seća da je neizmerno želela da ga osmotri... Ne, ne da osmotri... Da ga dodirne...
„Angela, ne mogu svaku reč čupati iz vas!“. Glas islednika ju je trgao i postideo, kao da je devojčica uhvaćena u krađi slatkiša. Oseti vatru u obrazima i spusti pogled, pa reče:
„ Široko je izmahnuo i ošinuo ju je opasačem preko butine.“, ponovo ugleda široki rumeni trag što je ostao na Aninoj glatkoj koži. Milan je zastao i opčinjeno je zurila pogleda prikovanog za tu prvu brazdu urezanu u savršenu kadifastu put, koja je malo pomalo tamnela pod navalom krvi iz popucalih kapilara.
„ Onda je Milan nastavio, sve brže i brže, sve surovije... Ona se vrišteći grčila pod njim na patosu, a onda je pokušala da otpuže poput psa. Išao je za njom sve je bešnje šibajući, sve dok ga neko nije zaustavio. Onda ju je dohvatio za kosu i nekud ju je odvukao...“, stresla je glavom pokušavajući da obuzda navalu emocija. „Ne znam šta se posle toga desilo.“ Pa opet, kako god zvučale priče o istini što oslobađa, ono najdublje iz sebe nije uspela da istisne. Nije mu rekla da je poželela da istrgne opasač iz Milanovih ruku. Nije mu rekla da je maštala o tome da joj raseca bledu put, da je šibom primorava da rastvori kolena i nije priznala da je poželela da je bije sve dok joj ne otme dušu. Da je uzme tako vrišteću i podatnu i priloži je u vitrinu svojih trofeja, odmah pored fotki sa rivijere i pehara koji je zaradila na kvizu „ko je brži, ko je bolji.“
„Rekli ste mi da vam je nešto gurnula u ruku. Šta je to bilo?“, zapita je islednik posle napete stanke.
„Papirić sa njenom adresom.“, reče nehajno. Posle onoga što je ispričala osećala se lakše.
„Imate li tu adresu negde zabeleženu?“, nastavi inspektor da zapitkuje.
„Ne treba mi beleška, znam je napamet. Južne kapije, trinaesti blok 246. Dvanaesti sprat, stan 3.“
„Zmijarnik?“, pitanje je odisalo nevericom, što joj ostade nejasno. Gde bi drugde živeo doplgenger?
„Da. Zmijarnik.“, potvrdi ravnodušno. Zatim dodade: „Ružno mesto.“
„Jeste li ikada otišli tamo?“ Glupo pitanje. Ne misli valjda da bi tek tako upamtila adresu na kojoj nije bila. Čudeći se sopstvenoj smirenosti odgovori mu: „Jesam. Mnogo puta.“
„Ako sam dobro razumeo, vaš verenik je curu izudarao bez ikakvog povoda.“
„Da, tako izgleda.“ odgovori nesigurno.
„Zašto ste onda svedočili u njegovu korist?“ Lakonski postavljeno pitanje delovalo je poput udarca posred želuca. Oni sve znaju! Sve imaju u svojim jebenim memotankovima i ne mogu se prevariti.
„Ja... Mislila sam... Nadala se... Da će to obnoviti našu vezu.“ U stvari, bila je naivna, beskrajno naivna. Tada je još verovala da je Milan ljubomoran na nju. Ali istina je bila nešto sasvim drugo.
„Tako? I je li pomoglo?“, plač zatitra u Angelinom grlu, ali uspe da ga savlada.
„Ne. Dan kasnije raskinuo je veridbu i rekao mi je da više ne želi da me vidi.“ Milan nije bio ljubomoran na nju, nego na Anu. To je bila surova stvarnost koju nije mogla da prihvati.
„Šta se onda desilo““, ponudi je cigaretom i osloni se laktom na sto iščekujući.
„Poludela sam. Dan kasnije odvezla sam se do Zmijarnika.“ Dva sata vratolomne vožnje, pomisli.
„Da vidite Anu?“. Angela pogleda islednika u oči, pa pripali ponuđenu cigaretu i povuče dugi dim.
„To mi je bila namera, ali sam izgubila hrabrost u poslednjem trenutku. Obilazila sam njenu zgradu, sedela na klupici, posmatrala prozor za koji sam verovala da je njen... Ali nisam ušla.“
„Zašto? Zašto niste ušli?“, zapita je islednik.
„Ne znam. Plašila sam se tog susreta. Plašila sam se sebe.“
„Aha.“ reče on kratko, a ona pomisli da je bolje ne opisivati šta je tamo videla. Zatim nastavi:
„Još nekoliko puta sam se vraćala, ali nijednom nisam imala snage da se uspnem do njenog stana. Pri jednoj od tih poseta Zmijarniku desila mi se jedna neprijatnost. Naletela sam na skup nekakve sekte. Vikali su da sam tlačitelj, da živim od njihove krvi...“ Glas joj zadrhta.
„Napali su vas?“, oh, kako je samo staložen i nadmen. Nije se on suočio sa tim fanaticima.
„Ne, nisu, ali su me preplašili. Posle toga sam uvek vodila Adolfa sa sobom“
„Adolfa? Ko je Adolf?“ Prokleti birokrato, ni ti ne znaš baš sve, pomisli Angela.
„Moj pas. Napuljski mastif, vrlo odan, vrlo opasan.“, objasni.
„Dakle vi i Adolf ste tumarali Zmijarnikom? Ne vidim kakve to ima veze sa ukradenim adapterom.“
„Oh, to je trajalo nekih dve nedelje. Ni sama ne znam šta sam htela. Mrzela sam je, želela sam da joj saspem u lice da mi je otela verenika, da mi je uništila život!“ Da, mrzela ju je i čeznula za njom.
.
.

Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /1" na Facebook Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /1" na Google Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /1" na My Yahoo! Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /1" na Live Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /1" na MySpace Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /1" na Twitter Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /1" na Digg Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /1" na del.icio.us

Oznake: sam
Kategorije
Roman

Komentari