.
.
Roman u nastajanju; u kolaboraciji sa Lazarom Janićem
Beograd, 1991. godine.
“Nalazimo se u Borovu Selu, tri meseca u tvojoj budućnosti, i sada će se odigrati dogadjaj koji će označiti početak rata u Hrvatskoj”, počeo je mirno da priča Aleksa Lakić.
I Slobodan Milošević je video da se sada nešto dogadja. Četiri džipa, sa oznakama Policije Hrvatske, dojurila su u centar naselja, sa upaljenim rotacionim svetlima i uključenim sirenama. Vozila su stala na samom centru isključivši sirene, i policajci su počeli da izlaze. Tada se iza prozora zgrada, iza kapija i kuća, pojaviše cevi automatskog oružja i sa desetak mesta osuta je paljba po policajcima! Nekoliko njih palo je odmah pored auta, ne stigavši ni da otkopčaju futrole sa oružjem. Ostali se povukoše u zaklon iza auta, odgovarajući pojedinačnom paljbom. Medjutim, bili su u zamci, i nakon što je iza obližnje tarabe doletela flaša napunjena gorivom, sa zapaljenom krpicom zaglavlenom u grliću, i razbila se o haubu prvog auta zapalivši ga, preživeli policajci uleteše u zadnja dva džipa, pod vatrom ih okrenuše i velikom brzinom napustiše poprište. Ostavili su za sobom nekoliko tela svojih kolega.
“Posledica pobede nacionalističke HDZ u Hrvatskoj je da se kod srpske manjine stvorilo teška osećanja nespokoja i sećanja na zadnju Nezavisnu Državu Hrvatsku iz prethodnog rata, u kojoj su oni bili masovno likvidirani, iseljavani i pokatoličeni. Otpor kod Srba se javlja sad i protiv ove države, još uvek republike u SFRJ, ali koja traži od nje nezavisnost. Ovde smo videli dogadjaj kad je hrvatska policija došla u Borovo selo da bi uhapsila jednog Srbina, ali, neočekivano je naišla na oštar odgovor srpskog stanovništva.” Aleksa Lakić je završio sa komentarom dogadjaja. “Sledeće što se dešava je masovno pravljenje barikada po celoj Hrvatskoj, na teritorijama na kojima živi srpski narod, Krajina, Zapadna i Istočna Slavonija. Prekinut je saobraćaj na auto putu, i Zagreb je fizički odsečen i od Dalmacije. Srbi dobijaju oružje iz magacina JNA, koja je navodno neutralna, ali je faktički na strani Srba. I ostaje skoro etnički čisto srpska, jer je iz nje masovno dezertirao skoro sav oficirki kadar iz Slovenije i Hrvatske, i dobar deo muslimanskog i makedonskog. Hrvatska se naoružava spolja, ali i vrši blokadu svih vojnih objekata na teritoriji koju kontroliše. Odsečeni od komande, kasarne po hrvatskim gradovima se predaju, novostvorene hrvatske postrojbe uzimaju oružje iz magacina. I rat kreće… Ali, nešto pre toga, i u Sloveniji dolazi do kratkog rata.”
Prizor oko njih se odjednom promenio, sad Slobodan Milošević sedi za svojim radnim stolom usred železničke stanice u Ljubljani. Izgleda kao beležnik, koji popisuje, jer oko njih se dešava čudna slika; gomila golobradih mladića, golih ili samo u gaćama, uteruje se voz. Oko njih su smrknuta lica naoružanih vojnika sa oznakama Teritorijalne odbrane Slovenije.
“Slovenija je preuzela državne prelaze na svojoj teritoriji i vojni i državni vrh Jugoslavije donosi čudnu odluku! Šalje nenaoružanu JNA, bez bojeve municije, da te iste prelaze zauzme! Teritorijalna odbrana Slovenije napade vojne kolone, na desetine žrtava su isključivo iz redova te nenaoružane dece. I, na kraju, udara šamar Jugoslaviji, šaljući zarobljene, samo u gaćama, vozovima za Beograd! Rat u Hrvatskoj trajaće još četiri godine, kad će Hrvatska vojska, u silovitom napadu zauzeti samoproglašenu Republiku Srpsku Krajinu, i u najvećem egzodusu u Evropi posle dugog svetskog rata, proterati 200 000 Srba iz Hrvatske.” I slika oko njih sada se promenila, oni sad sede na livadi pored puta, kojim prolazi nepregledna kolona traktora, sa po nešto nabacanih stvari u prikolicama. Traktore voze starci od sedamdeset ili dečaci od deset godina, a u prikolicama su uglavnom žene, deca i starci…
“Rat u Bosni i Hercegovini izbiće 1992. godine i biće najkrvaviji… “
Glas Alekse Lakića je ravan i monoton. Oko njih se u momentu menjaju slike, poprišta ratova, porušenih gradova, leševa civila… Slobodan Milošević je zgrčen u svojoj fotelji, otupeo, graške znoja mu se slivaju niz lice, ali on ih ne primećuje. Aleksa Lakić mu namerno ne daje pauzu, sve do zadnjih slika, bombardovanja Beograda, i povlačenja srpske vojske i srpskog stanovništva sa Kosova.
I, sad je sve gotovo. Sve su slike nestale, ostali su samo njih dvojica u rezidenciji, Slobodan Milošević smanjen u svojoj fotelji, i Aleksa Lakić ozbiljan, još uvek sedi na ivici radnog stola.
“… I… šta ja sad da radim…?” konačno, skoro šapatom, postavlja pitanje mladiću.
Aleksa Lakić odgovara:
“Ja ću ti sada mentalno utisnuti u podsvest sva uputstva tvojih budućih koraka u narednim mesecima. Ona će se aktivirati u momentima kad budeš donosio važne političke odluke, počev od današnjeg sastanka sa Bejkerom; on te, naime, već čeka, ovi tvoji ga zamajavaju, niko ne sme da mu kaže da su te našli besvesnog, kako sediš sam u kancelariji! Tako si ih naučio. Ova moja uputstva aktiviraće se u tvojoj glavi naizgled kao tvoja sopstvena razmišljanja, jer ću ti učiniti tu milost da ćeš zaboraviti da si mene ikad video. Sledeći njih, uskoro ćeš postati i u Srbiji, ali i u Evropi vrlo cenjen državnik, i mislićeš na kraju svog života da si to svojom političkom mudrošću postigao. Ali, video si malopre, šta si postigao! Ništa od ovog u budućnosti se neće desiti, jer ćeš ti daleko iskoračiti u uvodjenju Srbije u Evropu, toliko daleko da drugim republikama neće ništa drugo preostati, nego da te prate. Već imaš harizmu, a sad ćeš dobiti i oreol reformatora. Srbija će biti deo Evropske Ekonomske Zajednice do kraja ove godine, kasnije Evropske Unije, krv neće nigde pasti i svi će ostati na svojim ognjištima. Ali, neophodno je da se sad opustiš i da se ne opireš! Jesi spreman?”
“Spreman sam,” rekao je Slobodan Milošević.
Nešto kasnije, kad se probudio iz transa, oko njega se vrzmalo nekoliko njegovih zabrinutih saradnika, i doktor koji mu je merio krvni pritisak.
“Donesite mi onu jutrošnju košulju, neka i ima tu fleku od kafe, ne mogu više da izdržim u ovoj, zadavih se!” naredio je svom sekretaru.
.
.
.
Roman u nastajanju; u kolaboraciji sa Lazarom Janićem
Beograd, 1991. godine.
“Nalazimo se u Borovu Selu, tri meseca u tvojoj budućnosti, i sada će se odigrati dogadjaj koji će označiti početak rata u Hrvatskoj”, počeo je mirno da priča Aleksa Lakić.
I Slobodan Milošević je video da se sada nešto dogadja. Četiri džipa, sa oznakama Policije Hrvatske, dojurila su u centar naselja, sa upaljenim rotacionim svetlima i uključenim sirenama. Vozila su stala na samom centru isključivši sirene, i policajci su počeli da izlaze. Tada se iza prozora zgrada, iza kapija i kuća, pojaviše cevi automatskog oružja i sa desetak mesta osuta je paljba po policajcima! Nekoliko njih palo je odmah pored auta, ne stigavši ni da otkopčaju futrole sa oružjem. Ostali se povukoše u zaklon iza auta, odgovarajući pojedinačnom paljbom. Medjutim, bili su u zamci, i nakon što je iza obližnje tarabe doletela flaša napunjena gorivom, sa zapaljenom krpicom zaglavlenom u grliću, i razbila se o haubu prvog auta zapalivši ga, preživeli policajci uleteše u zadnja dva džipa, pod vatrom ih okrenuše i velikom brzinom napustiše poprište. Ostavili su za sobom nekoliko tela svojih kolega.
“Posledica pobede nacionalističke HDZ u Hrvatskoj je da se kod srpske manjine stvorilo teška osećanja nespokoja i sećanja na zadnju Nezavisnu Državu Hrvatsku iz prethodnog rata, u kojoj su oni bili masovno likvidirani, iseljavani i pokatoličeni. Otpor kod Srba se javlja sad i protiv ove države, još uvek republike u SFRJ, ali koja traži od nje nezavisnost. Ovde smo videli dogadjaj kad je hrvatska policija došla u Borovo selo da bi uhapsila jednog Srbina, ali, neočekivano je naišla na oštar odgovor srpskog stanovništva.” Aleksa Lakić je završio sa komentarom dogadjaja. “Sledeće što se dešava je masovno pravljenje barikada po celoj Hrvatskoj, na teritorijama na kojima živi srpski narod, Krajina, Zapadna i Istočna Slavonija. Prekinut je saobraćaj na auto putu, i Zagreb je fizički odsečen i od Dalmacije. Srbi dobijaju oružje iz magacina JNA, koja je navodno neutralna, ali je faktički na strani Srba. I ostaje skoro etnički čisto srpska, jer je iz nje masovno dezertirao skoro sav oficirki kadar iz Slovenije i Hrvatske, i dobar deo muslimanskog i makedonskog. Hrvatska se naoružava spolja, ali i vrši blokadu svih vojnih objekata na teritoriji koju kontroliše. Odsečeni od komande, kasarne po hrvatskim gradovima se predaju, novostvorene hrvatske postrojbe uzimaju oružje iz magacina. I rat kreće… Ali, nešto pre toga, i u Sloveniji dolazi do kratkog rata.”
Prizor oko njih se odjednom promenio, sad Slobodan Milošević sedi za svojim radnim stolom usred železničke stanice u Ljubljani. Izgleda kao beležnik, koji popisuje, jer oko njih se dešava čudna slika; gomila golobradih mladića, golih ili samo u gaćama, uteruje se voz. Oko njih su smrknuta lica naoružanih vojnika sa oznakama Teritorijalne odbrane Slovenije.
“Slovenija je preuzela državne prelaze na svojoj teritoriji i vojni i državni vrh Jugoslavije donosi čudnu odluku! Šalje nenaoružanu JNA, bez bojeve municije, da te iste prelaze zauzme! Teritorijalna odbrana Slovenije napade vojne kolone, na desetine žrtava su isključivo iz redova te nenaoružane dece. I, na kraju, udara šamar Jugoslaviji, šaljući zarobljene, samo u gaćama, vozovima za Beograd! Rat u Hrvatskoj trajaće još četiri godine, kad će Hrvatska vojska, u silovitom napadu zauzeti samoproglašenu Republiku Srpsku Krajinu, i u najvećem egzodusu u Evropi posle dugog svetskog rata, proterati 200 000 Srba iz Hrvatske.” I slika oko njih sada se promenila, oni sad sede na livadi pored puta, kojim prolazi nepregledna kolona traktora, sa po nešto nabacanih stvari u prikolicama. Traktore voze starci od sedamdeset ili dečaci od deset godina, a u prikolicama su uglavnom žene, deca i starci…
“Rat u Bosni i Hercegovini izbiće 1992. godine i biće najkrvaviji… “
Glas Alekse Lakića je ravan i monoton. Oko njih se u momentu menjaju slike, poprišta ratova, porušenih gradova, leševa civila… Slobodan Milošević je zgrčen u svojoj fotelji, otupeo, graške znoja mu se slivaju niz lice, ali on ih ne primećuje. Aleksa Lakić mu namerno ne daje pauzu, sve do zadnjih slika, bombardovanja Beograda, i povlačenja srpske vojske i srpskog stanovništva sa Kosova.
I, sad je sve gotovo. Sve su slike nestale, ostali su samo njih dvojica u rezidenciji, Slobodan Milošević smanjen u svojoj fotelji, i Aleksa Lakić ozbiljan, još uvek sedi na ivici radnog stola.
“… I… šta ja sad da radim…?” konačno, skoro šapatom, postavlja pitanje mladiću.
Aleksa Lakić odgovara:
“Ja ću ti sada mentalno utisnuti u podsvest sva uputstva tvojih budućih koraka u narednim mesecima. Ona će se aktivirati u momentima kad budeš donosio važne političke odluke, počev od današnjeg sastanka sa Bejkerom; on te, naime, već čeka, ovi tvoji ga zamajavaju, niko ne sme da mu kaže da su te našli besvesnog, kako sediš sam u kancelariji! Tako si ih naučio. Ova moja uputstva aktiviraće se u tvojoj glavi naizgled kao tvoja sopstvena razmišljanja, jer ću ti učiniti tu milost da ćeš zaboraviti da si mene ikad video. Sledeći njih, uskoro ćeš postati i u Srbiji, ali i u Evropi vrlo cenjen državnik, i mislićeš na kraju svog života da si to svojom političkom mudrošću postigao. Ali, video si malopre, šta si postigao! Ništa od ovog u budućnosti se neće desiti, jer ćeš ti daleko iskoračiti u uvodjenju Srbije u Evropu, toliko daleko da drugim republikama neće ništa drugo preostati, nego da te prate. Već imaš harizmu, a sad ćeš dobiti i oreol reformatora. Srbija će biti deo Evropske Ekonomske Zajednice do kraja ove godine, kasnije Evropske Unije, krv neće nigde pasti i svi će ostati na svojim ognjištima. Ali, neophodno je da se sad opustiš i da se ne opireš! Jesi spreman?”
“Spreman sam,” rekao je Slobodan Milošević.
Nešto kasnije, kad se probudio iz transa, oko njega se vrzmalo nekoliko njegovih zabrinutih saradnika, i doktor koji mu je merio krvni pritisak.
“Donesite mi onu jutrošnju košulju, neka i ima tu fleku od kafe, ne mogu više da izdržim u ovoj, zadavih se!” naredio je svom sekretaru.
.
.