.
.
Roman u nastajanju; u kolaboraciji sa Lazarom Janićem
Belland, 2311. godine.
„Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“
Tama u kojoj se nalazi sveobuhvatna je. Nigde tračka svetlosti za kojim bi um posegao. Svuda mastiljavi mrak i taj glas u glavi: „Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“
Najednom nestaje ledene jeze bezličnosti i nalazi se u bunkeru od solidnog titanijuma. Sedi za rasklopivim stolom. Igraju partiju „ujedinjenja“ sa Milanom, Janošem i Adnanom. Konture su im oštre, kao da su nacrtani i zna da je to zbog vizira na oklopu. Ostali su bez zaštitne opreme, a Milan je u potkošulji i zafrkava ga zbog opreme. „Gospo'n disciplina, dokle ćeš još da se kuvaš po PS-u?“. Ima dobre karte i samo što ne pokupi novac sa stola kad zid nestaje u zaslepljujućoj eksploziji. Milanova krv i mozak padaju svuda po njemu i mrak se vraća.
Onda se okolina opet menja. Na bljuzgavom je betonskom podu, sav u krvi i fekalijama, opkoljen hiljadama pacova što kidišu na njega i cijuču ljudskim govorom: „Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“...
Sve nestaje i u lice mu bije bliski, u njega uperen reflektor. Hladno je, pod leđima oseća glatku metalnu površinu i zna da je go golcat. Nema nikakvih spona, pa ipak ne može da se pokrene. Vrti mu se u glavi, mučnina iz stomaka penje se uz grlo i pokušava da osmotri okolinu. Kad najzad uspe da se izbori sa bljeskom što ga zaslepljuje, vidi da se nalazi u prostranoj odaji. Jedini nameštaj su ono na čemu leži i sto za kojim žena egzotične lepote nehajno barata po vojnom terminalu. Telo joj je tanano i skladnih oblina, izduženog je lica i neobično iskošenih, azijatskih očiju uokvirenih dugim trepavicama. Na snažno izbačenoj jagodičnoj kosti zapaža tamni mladež pod levim okom. Ima uzane obraze i uvučeni podbradak, visoko postavljene obrve i dve duboko urezane bore oko poluotvorenih surovih usnica. Što je duže posmatra, sve je opčinjeniji njenom pojavom. Uzbuđuje se, raste poput kvasca, a ona se, nasmešena, okreće prema njemu. Zna da ništa ne skriva njegovu nabreklost, ali začudo ne oseća stid.
„Vidim da si spreman za mene“, kaže ona. Klimnu potvrdno glavom, na šta joj osmeh postaje širi. Ustaje i polazi ka njemu. Odevena je u crnu uniformu, na reverima zapaža amblem gde crveno i plavo polje po sredini preseca munjolika strela. Stiže do njega i hvata ga za članke na nogama. Povlači ga prema sebi, pribija se i prebacuje njegove noge preko svojih ramena. Oseća grubo tkanje njene uniforme na butinama, stražnjici i mošnicama. Gleda ga ravno u oči i čuje joj promukli glas:
„Vidiš, sad si moj. Nikad te više neću osloboditi. Ulaziću u tebe kad god poželim“
Naginje se ka njemu terajući ga da povije noge u nemoguću poziciju i pripija usne uz njegove istovremeno ga grubo štipajući za bradavice. Jezik joj se probija preko njegovih usana i on prihvata poljubac. Prsti joj se stežu, nanose mu bol, ali to je uzbudljivo. Želja postaje nesnosna, a onda naglo oseća prodor. Pomišlja da mu je nešto gurnula u ****, ali nekako zna da to nije to, nego nešto drugo, nešto mnogo gore. Njeno prodiranje zalazi u srž, u samu suštinu njegovog bitisanja. Nad njim je i šapuće mu: „Uzela sam te kučko, moj si do smrti. Dolaziću da te tucam kad god poželim, da te kecam u svaki otvor, u svaku i najmanju poru tog jebazovnog tela! “
...Milivoje! Milivoje! Milivoje!
.
.
.
Roman u nastajanju; u kolaboraciji sa Lazarom Janićem
Belland, 2311. godine.
„Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“
Tama u kojoj se nalazi sveobuhvatna je. Nigde tračka svetlosti za kojim bi um posegao. Svuda mastiljavi mrak i taj glas u glavi: „Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“
Najednom nestaje ledene jeze bezličnosti i nalazi se u bunkeru od solidnog titanijuma. Sedi za rasklopivim stolom. Igraju partiju „ujedinjenja“ sa Milanom, Janošem i Adnanom. Konture su im oštre, kao da su nacrtani i zna da je to zbog vizira na oklopu. Ostali su bez zaštitne opreme, a Milan je u potkošulji i zafrkava ga zbog opreme. „Gospo'n disciplina, dokle ćeš još da se kuvaš po PS-u?“. Ima dobre karte i samo što ne pokupi novac sa stola kad zid nestaje u zaslepljujućoj eksploziji. Milanova krv i mozak padaju svuda po njemu i mrak se vraća.
Onda se okolina opet menja. Na bljuzgavom je betonskom podu, sav u krvi i fekalijama, opkoljen hiljadama pacova što kidišu na njega i cijuču ljudskim govorom: „Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“...
Sve nestaje i u lice mu bije bliski, u njega uperen reflektor. Hladno je, pod leđima oseća glatku metalnu površinu i zna da je go golcat. Nema nikakvih spona, pa ipak ne može da se pokrene. Vrti mu se u glavi, mučnina iz stomaka penje se uz grlo i pokušava da osmotri okolinu. Kad najzad uspe da se izbori sa bljeskom što ga zaslepljuje, vidi da se nalazi u prostranoj odaji. Jedini nameštaj su ono na čemu leži i sto za kojim žena egzotične lepote nehajno barata po vojnom terminalu. Telo joj je tanano i skladnih oblina, izduženog je lica i neobično iskošenih, azijatskih očiju uokvirenih dugim trepavicama. Na snažno izbačenoj jagodičnoj kosti zapaža tamni mladež pod levim okom. Ima uzane obraze i uvučeni podbradak, visoko postavljene obrve i dve duboko urezane bore oko poluotvorenih surovih usnica. Što je duže posmatra, sve je opčinjeniji njenom pojavom. Uzbuđuje se, raste poput kvasca, a ona se, nasmešena, okreće prema njemu. Zna da ništa ne skriva njegovu nabreklost, ali začudo ne oseća stid.
„Vidim da si spreman za mene“, kaže ona. Klimnu potvrdno glavom, na šta joj osmeh postaje širi. Ustaje i polazi ka njemu. Odevena je u crnu uniformu, na reverima zapaža amblem gde crveno i plavo polje po sredini preseca munjolika strela. Stiže do njega i hvata ga za članke na nogama. Povlači ga prema sebi, pribija se i prebacuje njegove noge preko svojih ramena. Oseća grubo tkanje njene uniforme na butinama, stražnjici i mošnicama. Gleda ga ravno u oči i čuje joj promukli glas:
„Vidiš, sad si moj. Nikad te više neću osloboditi. Ulaziću u tebe kad god poželim“
Naginje se ka njemu terajući ga da povije noge u nemoguću poziciju i pripija usne uz njegove istovremeno ga grubo štipajući za bradavice. Jezik joj se probija preko njegovih usana i on prihvata poljubac. Prsti joj se stežu, nanose mu bol, ali to je uzbudljivo. Želja postaje nesnosna, a onda naglo oseća prodor. Pomišlja da mu je nešto gurnula u ****, ali nekako zna da to nije to, nego nešto drugo, nešto mnogo gore. Njeno prodiranje zalazi u srž, u samu suštinu njegovog bitisanja. Nad njim je i šapuće mu: „Uzela sam te kučko, moj si do smrti. Dolaziću da te tucam kad god poželim, da te kecam u svaki otvor, u svaku i najmanju poru tog jebazovnog tela! “
...Milivoje! Milivoje! Milivoje!
.
.