Raspodela karata - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Demijurg

Raspodela karata

Oceni ovaj blog
Zastao sam pre neki dan na ulici i zagledao se u poglede svih tih devojaka koje su mi išle u susret. Koliko samo lepote srećem svakodnevno na našim ulicama. Koliko samo neljubljenih lica, nedosanjanih snova, neotpevanih pesama, neispričanih tajni. Koliko samo pogleda zaustavljenih u mraku čekanja. Koliko samo neizgovorenih reči osuđenih na zaborav... Koliko samo lepote, prefinjene i tek procvale, nafurane i spontane...

Ko će da primeti i voli sve te devojke? Po ritmu čijih taktova će da njišu svoja predivna tela? Ko će da ih voli i koga će one da vole? Ko će da prepozna sve one posebnosti u njima, kao i one sitne, male, naizgled nevažne gluposti do kojih im je stalo? Zaljubljen sam u svaku od njih iako ne poznajem nijednu...

Prolaze pored mene Jelene, Sanje, Marije, verovatno i neka Ivana, Marina, Jana. Međutim, pogled mi se zadržava na jednoj Milici koja stoji preko puta mene i čeka nekoga. U stvari, ne znam njeno pravo ime i ne znam koga čeka, deluje mi nekako milo, zato je tako i zovem.

Mala Milica u velikom svetu. Sama naspram svih. Još uvek ne pripada nigde, nikome, a ponaša se kao da je sve njeno. Svima bi da se dopadne, svima bi da bude draga. Vidim kako se smeši, vidim kako gleda ljude. Stoji nasred šetališta, okreće se oko sebe, i niko je ne primećuje. Verovatno govori u sebi da je srećna, jaka, da mora da izdrži, a, u stvari, sva je nesigurna i preplašena.

Ne zna kako da skrene pažnju na sebe. Pevala bi nekome, ali ne zna kome? Pevala bi, ali nije sigurna da li ume? Zaplesala bi, ali nema sa kim. Oseća strah, strepnju pred budućim, sve je pritiska; ne samo nju, već i ostale devojke sa ovog šetališta koje su sanjale velike snove, dok će većini ostati samo velike patnje. Inficirane medijima, navučene na prolaznu slavu, trend i prestiž... pokušavaju da stvore sliku o sebi kako su bitne, dok, u stvari, tonu sve niže...

Šta da rade takve devojke? One koje osećaju da vrede i mogu puno, ali im prilike ne dozvoljavaju. One koje osećaju da mogu nešto više da postignu u životu, ali ne znaju kako, gde, sa kim? Gurnute u lavirint iz koga ne umeju same da izađu i gotovo uvek se vezuju za pogrešne koji ih vuku sve niže...

Skrećem pogled sa Milice i gledam Sandre, Ane, Nine... Dok ih posmatram pitam se koga sve veličaju u svojim mislima, kome posvećuju svoje živote, kome se raduju, ko ih nervira a koga one nerviraju... Ponela me na trenutak ta silna i zanosna devojačka lepota. Omađijala me svojim sjajem i uhvatila u svoju šarmantnu sliku ženstvenosti koja razoružava sve pred sobom. I radovao sam se, i tugovao, i slavio, presrećan što sve to postoji, hoda ulicama, razvija se u nešto što će tek da procveta, zamiriše i pokloni ljubav nekome, ali i nesrećan što je sve manje onih koji umeju to da vide i poštuju; ili barem da prepoznaju, ako ništa drugo.

Ponekad osetim potrebu da ih zaustavljam redom i da im se zahvaljujem na inspiraciji, lepoti i prijatnosti kojom su me obasjale, na činjenici da uopšte postoje i da su ostale normalne u čitavom ovom ludilu. Ali kako to da uradim? Kako, kada se sve što je romantično i iskreno smatra ostatkom prošlih vremena? Kako, kada se sve što je normalno smatra nenormalnim i obrnuto?

Toliko lepote hoda našim ulicama da je dovoljno da čovek izađe iz kuće i da se preporodi. Deluju tako nestvarno iako su prave. Tu su, sa nama, ispred nas, a kao da nisu. Kao bogovi a nisu bogovi. Podsećaju me na još nenapisane pesme koje neprekidno odjekuju u nama čekajući da se zapišu. Podsećaju me na izvore vode koji neumorno struje i udaraju a nikako da izbiju na površinu. Kao jedine preostale zvezde na mračnom nebu promašaja koje je sve veće...

I dalje se pitam: ko će da voli sve te devojke? Ko će da se raduje njihovoj lepoti i pogledima? Ko će da ih primeti? Ko će da probudi u njima sva ona osećanja koja dolikuju jednoj ženi? Kome će da poveruju i prepuste se, ubeđene da je taj neko jedini i pravi? Ko će da im kroji sudbinu i čiju će sudbinu one da kroje?

Ne znam. Znam samo da i ako se ništa od toga ne dogodi, i ako ne pronađu svoju sreću, i ostanu zaglavljene u četiri zida neke sobe, nema veze. Sve je to život i loša raspodela karata. A pisci uostalom zato i služe, da prepoznaju takvu lepotu, da je ovekoveče i sačuvaju.

Meni je to u ovoj priči uspelo. Barem malo. A šta će biti sa Milicom, i sa svima njima ostaje, da se vidi...

Javiću vam.

Pošalji "Raspodela karata" na Facebook Pošalji "Raspodela karata" na Google Pošalji "Raspodela karata" na My Yahoo! Pošalji "Raspodela karata" na Live Pošalji "Raspodela karata" na MySpace Pošalji "Raspodela karata" na Twitter Pošalji "Raspodela karata" na Digg Pošalji "Raspodela karata" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Soradze (avatar)
    Da....Identično razmišljanje sam imala pre neki dan dok sam šetala pančevačkim korzoom u podne...Videla sam bukete predivnih devojaka, mladosti, ozarenih lica, lepote...Uz osecaj radosti, u isto vreme mi se javila i tuga...duša mi je javila da nemaju šanse....Bila sam potištena i skoro da sam se osetila krivom što je moja generacija imala šansu i što ju je proživela. Jadna naša deca i naši unuci u ovom svetu postavljenom naglavačke. Duboko sam tužna zbog toga i duboko patim.
  2. zxy (avatar)
    Lepo si to zapazio i pitanja postavio
    a odgovor može da izgleda ovako:
    Većina će završiti bračnim kompromisima
    ali za prirodu sreća bračnih partnera manje je važna
    za nju je potomstvo važnije
    a tu se pri odabiru partnera proces odvija na više kanala
    parovi uglavnom nisu ni svesni svega toga
    a ako su deca dobra posao je uspešno obavljen
    jer deca su merilo uspešnosti braka
    a ljubav ...ona će se dešavati
    retko u istoj meri zastupljena
    čuvaće se u uspomenama
    i možda kad dodju godine predaha kad deca poodrastu
    zasijaće još po koji put u punom sjaju
    Ps
    Eno juče u novinama napisaše
    da žene od 40 do 50 godina najviše u seksu uživaju
    Ažurirano 07.06.2013. u 22:17, autor: zxy