SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje četvrto /1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje četvrto /1

Oceni ovaj blog
.
.
Roman u nastajanju; u kolaboraciji sa Lazarom Janićem



Beograd, 1991. godine.

“Zovem se Aleksa Lakić,” nasmejani mladić je prekinuo tišinu i obratio se od straha smrznutom čoveku. “Znam kako vam ovo izgleda, ali vas uveravam da vam se neće dogoditi ništa, hm, preterano neprijatno i da ja nikako nemam nameru da vam na bilo koji način naškodim…”
Slobodan Milosević oseti da mu je prvo zaprepašćenje prošlo, i da je, eto, za prvu ruku, uspeo da zatvori usta. Onda ih otvori ponovo, i prosu bujicu besmislenih rečenica: “Ma, nije valjda, cija, znam ja… ovaj Bejker… ma, koji Lakić, ne znam ja ni jednog, da nisi ti… onaj… kako se zvaše…? Vidi, molim te, ko televizor, ma uzeli su oni od Tesle… kad je umro u hotelskoj sobi… sve papire… efbiaj i cija, znam, gledao sam na Diskaveriju…! Ma, ko te pustio, jel´ imaš zakazeno, pa nisam ja ćata u mesnoj zajednici da tako baneš, ja sam, jelda, Predsednik… pa nemam ni kratke izvode… onaj Vladislav mi je samo za Bejkera… o čemu bi mi to… jelda… kad nemam ni rezime? A je li, mladiću, da niste vi to nesto pomešali, pa došli na pogrešnu adresu?” Konačno se opet ukočio, gledajući u mladića kako se na sve ovo zasmejao, i ispružio ruku, dajući mu znak da se zaustavi.
“Molim vas, dozvolite mi da vam objasnim. Ovo što sada vidite je običan screen wall, a to je uobičajeno sredstvo komunikacije iz sveta u kome ja živim. A živim baš u ovom gradu, ali u vremenu koje je daleko iza vašeg. Dakle, uprošteno rečeno, ja vam šaljem poruku iz budućnosti, 320 godina od vaše sadašnjosti… Naravno, i ja znam za Nikolu Teslu, proučavao sam njegov rad na studijama, ali i veliki sam poštovalac umova koji su dali svoj doprinos tokom istorije da svet u kome ja živim bude baš ovakav kakav jeste. Ali uveravam vas, ovo nije izum Nikole Tesle, niti je bilo kakva zavera koja dolazi od tajnih službi vašeg današnjeg gosta, državnog sekretara Džejmsa Bejkera. Ovo je izum iz mnogo kasnijeg perioda, zasnovan na teoriji o Ajnštajn-Rozenovom mostu, neću vam sad govoriti čiji niti na koji način funkcioniše, da vas još više ne bih zbunio,” rekao je mladić mirno, ozbiljno, gledajući sagovornika pravo u oči.
Slobodan Milosević je još nepoverljivo gledao, ali, iznenada, u njemu zaiskri njegova dečačka radoznolast, i on, zaboravivši na strah koji je do malopre osećao, duboko uzdahnu, i poče na drugačiji način da posmatra pridošlicu. Mladić nije bio naoružan, nije imao ništa osim tankog, uz telo pripijenog odela i stolice, dakle atentat otpada kao pretnja. On taman htede da postavi prvo pitanje, od bar tri koja mu sinuše u glavi, kad mladić nastavi da priča.
“Dakle, predstavio sam vam se, ali, da bih vam pojasnio ono sto ćete sledeće videti, dodao bih još par reči… … Ja sam Tehničar u jednoj organizaciji u budućnosti, čiji rang bih vam najvernije opisao kao rang jedne agencije pri vašim današnjim Ujedinjenim nacijama. Ova organizacije ze zove Multidimenzionalni odsek ili MDO i odgovorna je samo našoj republic gouverment, što bi se reklo, Evropskoj vladi. Uz pomoć tehnologije koju posedujemo, moguće nam je da šaljemo virtuelne slike u prošlost, slične ovoj koju sada gledate. Dakle, ja se zapravo ne nalazim zajedno sa vama u ovoj prostoriji, ovo je samo projektovana slika iz budućnosti. To je neka vrsta kanala, za dvostranu komunikaciju u paralelnom vremeno-prostoru, i ništa više od toga. Evo, možete slobodno ući u ovaj screen wall, ništa vam se neće desiti, bilo bi to skoro slično kao kad bi ste se namestili ispred kino-aparature koja projektuje film na platno, sa tom razlikom što ovde nećete imati čak ni senku, koja bi zaklonila sliku.”
“Misliš, ovo što sada vidim je obična slika, poput slike na bioskopskom platnu?” pitao je Slobodan Milošević, još uvek se ne usuđujući da posluša mladića i uđe u sliku.
“Da, moglo bi se to baš tako uporediti, samo trodimenzionalna holografska slika sa kanalom za dvosmernu komunikaciju, da, baš tako,” nasmejao se mladić.
“I kažeš, ja i ti sada razgovaramo, iako nas deli 320 godina, ja u 1991.-voj a ti u… 2311.-toj?”
“Upravo tako!”
“Hm, i čime se bavi ta tvoja organizacija, ako sam dobro zapamtio, virtuelnim izvrtanjem stvarnosti?” pitao je Slobodan Milosević, sad već ozbiljno bio zainteresovan činjenicom da je iznenada postao vlasnik svojevrsne kristalne kugle, u ovom slučaju kocke, kojom može da vidi u budućnost. O, kakve bi sve prednosti mogao da dobije u budućim kontaktima sa svetskim liderima, pomisli, samo pogleda u kuglu, i…
Odjednom pretrnu, kad je Aleksa Lakić, nasmejan, ustao sa stolice i krenuo prema njemu. Ali, ovaj se zustavi na samoj ivici slike, pruži ruku , i sa ispruženim prstom poče da tipka po prostoru ispred sebe, kao po nekakvoj nevidljivoj kompjuterskoj tastaturi. Sa njegove desne strane odjednom se pojaviše reči, dijagrami i tabele, u raznim bojama, izgledalo je kao da vise u vazduhu!
“Zapravo, Multidimenzionalni odsek je… Evo, ovo je naša organizaciona struktura. Kao što vidite, imamo Direkciju pri Evropskoj vladi, i 88 Odeljenja po svetu. Ja pripadam Bellandskom Odeljenju, koje pokriva područje otprilike, vašeg Balkanskog poluostrva,” Aleksa je pokazivao prstom na jedan dijagram.
“A, šta je to… Belland?”
“Prošle godine obeležili smo 110 godina od osnivanja Bellanda. Belland je metropolis koji se proteže, otprilike, od vašeg Niša, preko Beograda, pa do Novog Sada. To je skraćeno ime od dve reči, Belgrade i Land, što bi rekli, Beogradska zemlja. Ima 2 miliona 587 hiljada i 402 stanovnika, po ovogodišnjem elektronskom popisu,” rekao je Aleksa, i kucnuo još jednom po svojoj nevidljivoj tastaturi, i sa njegove leve strane pojavi se trodimenzionalna mapa Bellanda.
Slobodan Milosević tiho zazvižda kroz zube, dok je posmatrao niz poluprovidnih staklenih polulopti, valjkova, kupa, povezanih kvadrovima, koji su se protezali od Fruške Gore, delovima Srema, Banata i Bačke, pa Moravskom dolinom silazili do Niša. “Pa, boga ti, Dunav, Sava i Velika Morava izgledaju kao ponornice koje poniru u grad i izlaze… kod Đerdapa?” prokomentarisa on.
Dok je Slobodan Milosević zainteresovano posmatrao mapu, Aleksa nastavi: “Zauzima površinu od 15220 kvadratnih kilometara, što znači da na svakom kvadratnom kilometru živi oko 170 žitelja. To je, može se reći, vrlo komotno, vaš današnji Beograd je mnogo naseljeniji. Naročito uzimajući u obzir da se Belland proteže i u visinu, na pojedinim mestima i preko 120 metara! Ceo grad se nalazi pod poluprovidnim kupolama, kako bi zaštitili okolnu životnu sredinu od zagađenja. I sam grad je ekološki, ima veoma skup sistem prečišćavanja vazduha i vode, smeće se svo reciklira i opet ponovo upotrebljava. Ceo postupak je robotizovan i ekološki čist. Preko kupola sakupljamo solarnu energiju, a osim nje koristi se i energija dobijena iz vode…”
“A izvan Bellanda? Ko živi tamo?”
“Svo stanovništvo planete preseljeno je u ukupno 89 metropolisa. Sve izvan toga je nenaseljeno ljudima. Priroda je pretvorena u parkove, i fabrike zdrave hrane.
“Čekaj, pa ko održava te parkove i ko radi po tim fabrikama?”
“Roboti i doplgengeri. Hmm... Ta je reč možda nerazumljiva. Najkraće bi se to moglo opisati kao ljudski klon, ali bez osećaja i misli. Vode ih računarski sistemi nadzirani iz gradova”
“Pa, izlazite li u te parkove, na primer, za Prvi Maj?”
“Nije zabranjeno, ali, mogu vam reći da se stanovnistvo toliko ulenjilo za poslednjih 150 godina, od izgradnje prvog metropolisa, da skoro više niko i ne izlazi van gradova. Samo sportski avanturisti, planinari, i ljubitelji prirode. Ja sam izašao iz grada svega nekoliko puta, ali znam ljude iz moje generacije, i nešto starije, koji nisu niti jednom! Moj otac, na primer, ima fobiju od otvorenog prostora, i ne bi ga niko mogao nagovoriti da proviri izvan kupola!”
“Je li atmosfera zagađena, kad ste se morali svi preseliti pod stakleni krov? Kako su opstale životinje, kako se ono kaže, flora i fauna?”
“O ne, ozonski omotač se oporavio, vazduh je nezagađen, kao pre par hiljada godina. A životinjske i biljne vrste se nadziru, lanac ishrane se kontroliše, tako da jedna vrsta ne može da istrebi drugu. Individualno ubijanje životinja je strogo zabranjeno.” rekao je Aleksa Lakić smešeći se.
Slobodan Milošević je bio prijatno iznenađen. Českao se po uvetu, a onda upita: “A čime se onda bave ljudi?”
.
.

Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje četvrto /1" na Facebook Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje četvrto /1" na Google Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje četvrto /1" na My Yahoo! Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje četvrto /1" na Live Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje četvrto /1" na MySpace Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje četvrto /1" na Twitter Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje četvrto /1" na Digg Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje četvrto /1" na del.icio.us

Ažurirano 07.06.2013. u 05:50, autor: Stipan Severnjak

Oznake: sam
Kategorije
Roman

Komentari