Ha! Jelena moja! Vragolica da je nema! Djordje mučaljiv, ona djavoli i žalnom bi dušu razgalila. Od prvoga dana žive baš kako valja. Lasnije je i mučiti se i nevoljisati se kad se ima takva posluš u kući.
Djordje ćuti, a ona ga darka. On, di će, osmeh mu zatitra na krajevima usnica. Proba da ga sakrije, božem, nije muževno ako se na ženu osmehne.
Ee, osmeh je čoveku najugodniji darak. Kad sam se zadevojčila, veli meni moja baba Dara:
– Ćeri, zbore da noć sa čovekom zaleči svaku muku kućevnu.
Probala sam, istinu zbore, zaleči, no ne izleči. Kad tvoj čovek digne glas na tebe zarad nečega, ti se u taj mah ukloni, al ne zadugo. Obidji ga, osmehni mu se. Ako ima živine oko tebe, a ti kradomice, krajičkom usana, podari mu smejuljak. Ima odmah da blagne ko jugnulo vreme. Tegobe ima da mu prodju, pa ma ga uvatila mrzovolja, nepostoj, ma šta mu bilo u muškoj glavi. Kad ga tvoj osmeh obasja ima s tvojim likom da zaspi i da se probudi.
KATANA, monodrama, 1997
Djordje ćuti, a ona ga darka. On, di će, osmeh mu zatitra na krajevima usnica. Proba da ga sakrije, božem, nije muževno ako se na ženu osmehne.
Ee, osmeh je čoveku najugodniji darak. Kad sam se zadevojčila, veli meni moja baba Dara:
– Ćeri, zbore da noć sa čovekom zaleči svaku muku kućevnu.
Probala sam, istinu zbore, zaleči, no ne izleči. Kad tvoj čovek digne glas na tebe zarad nečega, ti se u taj mah ukloni, al ne zadugo. Obidji ga, osmehni mu se. Ako ima živine oko tebe, a ti kradomice, krajičkom usana, podari mu smejuljak. Ima odmah da blagne ko jugnulo vreme. Tegobe ima da mu prodju, pa ma ga uvatila mrzovolja, nepostoj, ma šta mu bilo u muškoj glavi. Kad ga tvoj osmeh obasja ima s tvojim likom da zaspi i da se probudi.
KATANA, monodrama, 1997