Manastirska priča - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Demijurg

Manastirska priča

Oceni ovaj blog
U blizini sela, pored puta koji vodi ka Vršcu, nalazi se pravoslavni manastir. Datirao je još iz XVI veka. Sačinjavali su ga pravoslavna crkva i konak u kome su živeli monasi. Tu bi ponekad bilo mesta i za po kojeg gosta koji se nalazio u kraćoj poseti. Deca su se često igrala u manastirskom dvorištu. To bi bili školarci koji su pohađali mesnu osmogodišnju školu. Stariji bi po završetku škole odlazili u obližnje varošice, ne bi li nastavili sa školovanjem, ili na zanate. Omiljene igre u crkvenom dvorištu bile bi fudbal, pošto je dvorište bilo ravno, i penjanje po trešnji. Dečaci bi u zemlju zabadali po dve dugačke motke od pola metra, i to im je bio fudbalski teren. Dečija radost bila bi zadovoljena i tim malim terenom.

Otac Mihailo bio je tamošnji kaluđer. U selo je stigao pre dve godine iz jednog šumadijskog manastira. Iako je bio u kasnim četrdesetim, telo ga je veoma dobro služilo. Sa visinom od 188 centimetara, težinom od stotinu kilograma, markantom bradom i obrvama, otac Mihailo je kod meštana izazivao strahopoštovanje. Dane bi započinjao molitvom, zatim bi držao jutarnju službu. Tokom dana, u zavisnsti od doba godine, Mihailo je radio sve poslove na imanju. Pored lakših kuhinjskih i baštenskih, pa sve do teških fizičkih, koje niko drugi od monaha nije mogao da obavlja. Otac Mihailo imao je zlatne ruke. Posle napornog dana, noći bi provodio u molitvama ili čitanju. Čitao bi sve što mu je padalo pod ruke, od filozofije, preko istorije, geografije, pa sve do prirodnih nauka. Pre nego je stupio u svetovni život, Mihailo bejaše diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Katedri za srpski jezik i književnost. Ipak, ljubav prema crkvi, molitvi i religiji uopšte, odvojila ga je od filološke profesije. Mihailo je bio opterećen božjom rečju. Na fakultetu je izučavao reči, ali je u crkvi nalazio smisao reči božje. I nikad se nije kajao zbog toga.

Tog majskog podneva, dečaci su se igrali u manastirskom dvorištu. Posle škole išli bi kući, ostavljali školske torbe, jeli, pa zatim išli na fudbal. Nakon nekog vremena, da bi se odmorili od utakmice, a ujedno i osvežili, dečaci su se penjali na trešnju. Na drvetu je bilo hladnije nego pod Suncem, a uz to mogli su da uživaju i u tamno-crvenim plodovima drveta. Kada bi Sunce zašlo, dečaci bi krenuli svojim kućama.

Trojica od njih su i dalje ostala da grabe plodove drveta. Vremenom su postajali sve bučniji. Pogotovo Ivan. Bio je najviši i najjači među svojim vršnjacima. U neku ruku bio je njihov lider. Iako je poticao iz siromašne seoske porodice, Ivan je bio najlepši i najrazvijeniji među ostalima.

Buka je remetila oca Mihaila, koji je bio pripremao čitanje za nedeljnu liturgiju. Buka ga je napokon naterala da ustane sa stolice. Stavio je knjige na sto i prišao prozoru. Dečaci su ga nervirali. Gledao ih je kako divljački beru trešnje i uz to se deru bez ikakvog poštovanja prema manastiru i ljudima koji u njemu žive. Izašao je iz sobe i prišao drvetu. “Da vas nisam više video ovde!”, zaurlao je na njih. “Osim za nedeljnu liturgiju! I to samo sa vašim roditeljima! Kako vas nije sramota?! Vi niste deca nego zveri!”

Kada je završio sa decom, vratio se u sobu. Dvojica dečaka su krenula kućama, ali Ivan je i dalje ostao u dvorištu. Seo je uz drvo i grickao komad travke koju je ubrao sa zemlje. U majici, koja je ležala pored njega, bilo je još dosta trešanja koje je pokidao sa drveta. Sedeo je i gledao ka konaku gde su živeli kaluđeri. Mihailo je pogledao kroz prozor i ugledao Ivana kako i dalje leži pored drveta, kao da se ništa nije dogodilo. Osetio je kako ga mržnja prema tom detetu prožima kroz svaku poru organizma. Kuda god bi krv tekla - mržnja bi plivala zajedno sa njom, puneći mu telo svakim trenutkom sve više i više. Pogledao je opet ka njemu, ali mu se pogled zaustavio na Ivanovim tankim, ali veoma razvijenim nogama. Pogled je zatim preneo na njegovo mlado i razvijeno telo. Bio je ćosav i mišići su se već nazirali na njemu. Koža je dobijala tamniju, bakarnu boju, i bila je veoma čista. Osetio je kako mu srce ubrzanije kuca i kako mu krv lipti neverovatnom brzinom. “Šta je sad?”, pomislio je. Mihailo se gubio u svoj toj agoniji. “Taj prokleti mali dečak”, mislio je. “Sam đavo mi ga je poslao ovde.” Osetio je kako mu donji deo tela podrhtava. Ud mu je stajao ukrućen, bez ikakve kontrole nad njim. Nije više mogao da izdrži.

Opet je sišao u dvorište. Tamo je video Ivana kako se blaženo češka i pljucka koštice od trešanja koje bi jeo pre toga, prezrivo ga pogledao, i pljunuo košticu ka njemu. Ova ga je pogodila u ruku i na šaci mu ostavila crvenu fleku. Bes je postao sve veći i sve nepodnošljiviji. Ništa više nije moglo da zaustavi razljućenog sveštenika. Prišao mu je i svom silinom mu lupio glasan šamar. Celo dvorište je odjeknulo od njega. To ga je veoma uzbudilo. Zatim ga je uhvatio za ruku. Dečak je pokušao da se otme, ali bezuspešno. Bes, strast i mržnja su svešteniku davali nadljudsku, divljačku snagu. Penis mu je bivao sve tvrđi. Drugom rukom ga je uhvatio za kosu i nabio mu glavu u drvo. Dečak je od straha izgubio moć da se dere. Erekcija je bila sve jača i jača.

Zadigao je mantiju ispod koje je štrčao ogroman mačor, obrastao dlakom. Bio je veoma debeo i dugačak, i veoma zakrivljen na levu stranu. Podsećao je pomalo na bumerang. Nabio mu je kitu u anus. Kad god bi se dečak pomerio, Mihailo bi ga šutnuo svom snagom desnom nogom u stomak ili, pak, levom i predelu ispod pojasa. Ivan je polako gubio svest. Uz nabijanje kite, dečak bi dobijao i po koji šamar pride. “Trebalo ga je naučiti manirima”, mislio je kaluđer.

Mihailo je bio veoma uzbuđen. Nije više mogao da izdži. Svršio je iz svog šestoperca. Sperma je pljusnula po dečakovim golim leđima i po zemlji. Seo je, potom, na travu, i duboko udahnuo vazduh. Gledao je u krošnje drveta i posmatrao lišće koje je igralo pod pokretima blagog povetarca. Osećao se veoma lepo i opušteno.

Buka je privukla ostale kaluđere, koji su se u to vreme odmarali po svojim sobama. Potrčali su ka dvorištu. Prizor ih je tototalno šokirao. Nisu mogli da veruju svojim očima. Mihailo je sedeo pored drveta, dok je dečak urlajući ležao, sa glavom umrljanom krvlju. Prišli su i podigli polusvesnog dečaka.

Meštani su zatim počeli da pristižu. “Šta to uradi crni Mihailo?!”, prozborio je jedan od njih. “Šta ćemo sada da radimo? Kako si mogao takvo zlo da učiniš? Koji te vrag natera na to, kuku nama?!” Mihailo je samo gledao u njih. Nije bio uplašen, već je bio veoma smiren, sa đavolski mirnim ali zlim osmehom. Kao da je samo telesno bio prisutan, a da mu je duša bila hiljadama svetlosnih godina udaljena od manastirrskog dvorišta. “Taj dečak. On je kriv, samo on. Nije me slušao i pravio je buku. A ja ne volim buku. Ja volim mir, mir, mir...”

Bio je to nesvakidašnji događaj za meštane. Posle nekog vremena stigla su i kola Hitne pomoći, kao i policija. Sačinili su zapisnik i ispitivali očevice o nemilom događaju. Sa večernjim satima gužva se razišla. Samo je poneki od meštana ostao u dvorištu i pričao sa monasima. Prolećna noć je raširila svoje ruho i polako se spremala da posao prepusti novom danu.

Pošalji "Manastirska priča" na Facebook Pošalji "Manastirska priča" na Google Pošalji "Manastirska priča" na My Yahoo! Pošalji "Manastirska priča" na Live Pošalji "Manastirska priča" na MySpace Pošalji "Manastirska priča" na Twitter Pošalji "Manastirska priča" na Digg Pošalji "Manastirska priča" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari