„Umiranje ništa ne boli, ali zato se oživljavanje pamti samo po bolu“ - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

„Umiranje ništa ne boli, ali zato se oživljavanje pamti samo po bolu“

Oceni ovaj blog
- Tri dana u komi? –uspeh da izustim, nakon što sam posrkao njenu žutu supu na debelu slamćicu, da kroz nju mogu da prođu i rezanci, oni tanki supeni.
- Tri dana si spavao, budeći se samo na kratko – rekla je to odlučno, kao da ih je brojala (a ne, i nije).
- Ma, nema šanse, juče sam se probudio iz narkoze, dobro se sećam.
- Sećam se i ja, al’, ’ajd’ sad da ustaneš, dosta si filozofirao.
- Ja filozofirao? – krenuh da ustanem iz kreveta, da me nije pridržala, činilo mi se da bih iscurio dole na pod, pred krevetom i pred rođenom ženom. Sve dok sam ležao, činilo mi se da je sa mojim držanjem sve u redu, ali kad sam krenuo po staroj navici, onako normalno da ustanem iz kreveta, osetio sam se odjednom samo malo gušći od te supe, koja uzgred, nije da mi nije prijala.
- Ti, ko drugi? –prdržavala me je ispod ruke, da me ne odnese promaja -Ovih dana si
smarao sestrice nekom pričom o silama stvaranja i razaranja.
- Kojih sad to dana? –iznenadilo me kao poznaje detalje -Osim toga, htela je da diskutuje. Lepo me devojka pitala šta ja mislim o dobru i zlu i o ravnoteži... Ne, ustvari, to o ravnoteži sam posle dodao, jer... Pa da, zato jer me je stalno nešto o tome zapitkivala, kad god smo šetali. E, čekaj, sad se sećam. Nisam samo spavao, nego me je svako malo, podizala da šetamo. Rekao profesor da moram ustajati u kratke šetnje, inače će me obogaljiti, ili ona, ili on lično, ili ću ostati bogalj, tako nekako, nisam razumeo, ustvari svejedno je. –ustajanje je stalo na pola puta. Bez daha klonuh na uzglavlje kao uzduvani balon.
- Aj’ sad sledeći put malo za promenu, da o’ladiš. Profesor je rekao pola sata šetnje dnevno, a ne svako malo, i tako je i bilo.
- Samo pola sata dnevno?
- Prvi dan, a posle je propisao i dva puta po pola sata dnevno.
- Čekaj, a šta sam onda radio za sve ostalo vreme?
- Pa šta misliš šta si radio? Najverovatnije si leteo kao muva bez glave oko lustera. – nikad neće saznati koliko je blizu istine. Svejedno, to je za njeno dobro. Tek, ovom njenom opaskom, počeo sam da se prisećam nečega, čega bih radije da se ne prisećam. Bar ne još neko vreme.
- A, zato mi se znači, ova noć učinila malo predugom, i da se vratim na temu, pitala me je o ravnoteži i ti znaš, ja se osećam obavezan, da na svako metafizičko pitanje dam najbolji odgovor, pogotovu što nisam ni znao jesam li još živ, ko zna dokle ću biti u stanju da govorim.
- Tako si se i ponašao, ali pitala te je samo, da li možeš da održavaš ravnotežu.
- Pa, da i onda sam...
- Fizičku ravnotežu svog tela u hodu, blesane. Bio si polusvestan, pridržavala te da ne padneš, kao ja sada, ako ne primećuješ.
- A... Ma, primećujem, naravno da primećujem. – rekoh i zaćutah dok ne prikupim snagu za novo oglašavanje. Supa je ipak, delovala okrepljujuće. Poslednjih godina, Damine supe i čorbe beleže ozbiljan uspon ka jedinstvenosti i primetio sam da sve više uživam u njima i to tim više, što manje pogađam šta u njih stavlja. Supe moje bake Ani, bile su prva jela, kojih se u ovom životu sećam, a supe moje majke su donedavno bile jedina jela, kojih ceo život pamtim.
- Supa ti je jedinstvena.
- Dopala ti se? -živnu uz osmeh.
- E, draga moja, kako je tebe lako voleti. –ozarenost njenog umornog lica, pređe u lako rumenilo. Poče odjednom, uplašeno da gleda oko sebe, da neko nije možda čuo. Preterao sam, iako mislim da nisam bio glasan, mada ona misli da su svi somborci glasni čak i kad ćute.
- Ej, ovde niko ne razume srpski, kad ćeš se navići na to? –rekoh tiše, za svaki slučaj.
- Malo sutra, bar pola sestara je negde od dole. Sad malo ćuti i šetaj.
Apropo sestara, to nije bilo samo to sa ravnotežom, polako sam se prisećao celog razgovora. Stvarno sam bio komiran, valjda cela ta tri dana, još me je i čudilo zašto me ta mlada dama svako malo, poziva u šetnju, u toj malo jako dugoj noći. Ali, na stranu i duga noć, te šetnje sa mladim damama su nešto što mi se odavno nije dešavalo. Trenutno sam se pokretao sasvim dobro oslonjen na robusnu hodalicu na točkovima, za odrasle, koja je nosila i silu nekih uređaja i rezervoara, a svaki mi je negde bio prikopčan za telo, bilo žicama, bilo cevčicama. Moja Dama, odjednom uozbiljena, sva zvanična, a ipak, moje nebo zvezdano, trenutno u svojstvu zvaničnog kućnog lekara: ispeglani beli mantil, štikle koje odjekuju kroz hodnik, stetoskop oko vrata, službena čip kartica sa imenom i fotografijom, diskretno me je pridržavala, pazeći da prionem uz hodalicu. Šta je ona preživela za ovih nedelju dana nikad mi neće ispričati, ali što šta se dalo naslutiti iz boje i veličine podočnjaka, koji su ovih dana, sa pogrešne strane šminkali njeno umorno, ali još uvek lepo ice. Dopustih sebi da se na kratko zagledam u njega, pre nego primeti, ali misli mi pobegoše. Iskrena emotivna i duhovna pažnja muškarca je ono, što ženu, od zle veštičare vodi u pravcu inferiorne kuvarice, a Dama je uvek nekako uspevala da na mrvicama onoga, što bi se sa dosta optimizma, moglo nazvati mojom pažljivošću, balansira negde izmeću te dve krajnosti, negde gde je svaka žena, ustvari najviše žena. Da, ili je tako ili me je zamantala da tako zaključim. Srećom ta priča, pored svoje umne, ima i emotivnu stranu, a tu ne može da manta, tako da ne bih primetio.
- Primećuješ ti kako da ne, jedino baš ne znaš uvek ko si i gde si, ali tom tvom drvenom filozofiranju, to izgleda ne smeta – naravno da me čita, a tobože me grdi. No, vidim i ja ponešto. Vidim da joj je drago što me na taj naćin drži budnog. Kao da sam ja sad neki kritičan slučaj, toliko pažne mi ukazuje. Mora da onda stvarno i jesam, pomislih, ili samo tako izgledam.
- Pa i ne smeta, budimo realni –odgovorih.
- Da, jedino ti smetaš i smaraš sve ostale.
- Ne, vidi sad, ovako je bilo. Frau Šnajder, ta crna sestrica, rekla mi je da treba da ustanem, da se malo prošetam okolo, tu je da mi pomogne, ali da za mene jednostavno ne vidi nikakvu šansu da sad ustanem. Prevarila se dama, naravno kao i mnoge koje su me potcenile.
- Hm.
- Dobro, samo malo me je pridržala, ali sam se ’ladno uspravio pred njom. Kad sam malo posle došao do daha, pitao sam je kako može biti tako mlada, a toliki defetista, a još radi negu bolesnika.
- A nisi li pomislio možda, da je to rekla, samo da bi isprovocirala tipičnu mušku reakciju?
- Naravno da nije, – na to se „diskretno“ nasmejala, nastavih, – jer mi je rekla da je radila u hitnoj službi gde je videla svašta, gde svako malo, neko umre nekom na rukama i da je naućila od starijih kolega, da se ne saživljava sa pacijentima, inače je odavno već ne bi bilo.
- A primetio si da je crnka?
- Naravno da sam primetio, pa nemam sto godina. Primetio sam i što šta još, budimo realni. Budem li prestao da primećujem takve stvari, ne verujem da ću te time mnogo usrećiti.
- Samo kažem.. –čuvena fraza uz značajan pogled ispod oka.
- I da nastavim, onda me je pitala za ravnotežu, je li, fizičku, i razumeo sam je i onda me je pitala zašto ja mislim da je defetista, pa sam joj objasnio nešto u stilu: pozitivna energija, pozitivne misli, na šta je ona žestoko uzvratila, a ja sam onda.... – nestade mi daha.
- Da, onda si joj izneo tvoju kritiku o neuravnoteženoj hriščanskoj pozitivističkoj nauci, koja razdvaja dobro od zla, umesto anabolizma i katabolizma..
- Ne, to je došlo kasnije, kad smo krenuli da raspravljamao, ali čekaj, otkud ti to znaš? –bio je ovo neviđen uspon susretljivosti i obraćanja pažnje na nešto što su „moje teme“. Pre sam mogao da mudrujem o ne znam čemu i ako se to nije direktno ticalo nekoga iz naše okoline ili nekog načina da se negde zaradi, potroši, umesi ili nekom jednostavno, nešto osnovno stavi do znanja, bilo je kao da sam pričao sa zidovima.
- Ispričao mi profesor Lihtl.
- A otkud on to, pa zna? –naravno kad profesor kaže, onda se pazi, sve u šesnaest.
- Išao je iza vas...
- i prisluškivao naravno. E, dakle, nisam verovao, a sad stvarno vidim kako nastaju lekarske sapunjare. „Bolnica na kraju grada“, „Klinika Švarcvald“ ’Ladno može i „Klinika Hofolding“.
- Nije tačno. Rekao je sestri da te tera što više da hodaš i da pričaš, da bi vežbao pluća, inače možeš da dobiješ upalu od tolikog ležanja. Samo je išao za vama da proveri kako to sve kod tebe funkcioniše.
- Da i onda nas je u pola diskusije prekinuo i oterao me da legnem, a taman smo otvorili temu.
- A šta je trebao? Drugi dan posle operacije, da te pusti preko sat vremena da bauljaš kroz hodnik i propovedaš, pa nije on lud, kao neki ovde.
- Ja ne propovedam, a valjda sestrica zna koliko je vremena dozvoljeno.
- Ha, očigledno nije znala ili baš tad nije ponela sat.
-Tja. Nema veze, posle smo završili u sledećoj šetnji. Bilo je to prvi put, da sam sve to sažeo u neku celinu, drugačije ne bih mogao to normalno da ispričam.
- Sirota, nije posle bila plava oko vrata, nadam se?
- Nije, a nisam ni ja. Evo vidi. – lako smaknuh odnedavna široku kragnu pidžame.
- M’rš stoko!.
Izgleda, da sam stvarno počeo da se oporavljam.

Pošalji "„Umiranje ništa ne boli, ali zato se oživljavanje pamti samo po bolu“" na Facebook Pošalji "„Umiranje ništa ne boli, ali zato se oživljavanje pamti samo po bolu“" na Google Pošalji "„Umiranje ništa ne boli, ali zato se oživljavanje pamti samo po bolu“" na My Yahoo! Pošalji "„Umiranje ništa ne boli, ali zato se oživljavanje pamti samo po bolu“" na Live Pošalji "„Umiranje ništa ne boli, ali zato se oživljavanje pamti samo po bolu“" na MySpace Pošalji "„Umiranje ništa ne boli, ali zato se oživljavanje pamti samo po bolu“" na Twitter Pošalji "„Umiranje ništa ne boli, ali zato se oživljavanje pamti samo po bolu“" na Digg Pošalji "„Umiranje ništa ne boli, ali zato se oživljavanje pamti samo po bolu“" na del.icio.us

Komentari

  1. LJILJA MMM (avatar)
    Slušaj Generacijo.......
    Ti si sretan čovek jer imaš baš takvu Damu
    Ti si pametan čovek jer si znao da zadržiš Damu
    A to je retkost koja s razlogom nije data svakom paru
  2. MPMcB (avatar)
    Hvala Generacijo!
    Nadam se da Je još uvek zaslužujem.
    Sretan nogekako. Da ne bi nje ne znam bih li sad sedeo za tastaturom.
    Opet, sa tom "pameću" i ide nekako.
    Ono, na čemu bih voleo da napravim neki pomak su osećaji, toliko da umem da osetim makar malo od tog vašeg damskog, jer nema tu ničeg za razumevanje i objašnjavanje, uvideh odavno. To samo mi muški mislimo, da ono što ne može da se nacrta i objasni nije ni vredno pažnje, a to je, izgleda pogrešno.
    Zato sve ovo pišem, čini mi se. Iako verovatno, ovo sve izgleda ispreturano, pišući uspevam da produbim svoje plitke misli i tipično površne osećaje.
    Ažurirano 06.05.2013. u 14:59, autor: MPMcB
  3. LJILJA MMM (avatar)
    Biće ona tu, ne brini....znam ja.
    Ako je žena tu, kad je njenom muškarcu najteže, onda je ona uvek tu....šta god rekla i kako god rekla, uradiće sve da bude njegova snaga.
    Tačno, nema tu nacrtanog, izračunatog......samo osećaji.
    Hoćeš da probaš?
    Zamisli da je situacija kontra, zamisli da vas dvoje zamenite mest....zamisli da si ti prolazio sve što i ona....da li bi bio tu? Ako bi bio, onda je zaslužuješ....i eto ti odgovora zašto je ona tu.
    Ili ovako......skloni sve svoje muške nacrte, pravila, JA...isprazni sebe i dozvoli da udje ljubav za sve vas, za tebe, silan strah za sve vas, rad, briga, milion stvari o kojima vodi računa, milion vaših malih radosti i tuga, a opet oseća.....i pocrveni zbog jednom malog komplinenta....ili stiska ruke...ili pobesni zbog još manje sitnice hahahaah...samo žena, prava
    Daj da ti se da.....

    Iskreno, ako osetiš makar delić toga onda si jedan od retkih.
    S razlogom su svi ti osećaji dati ženi, a ne muškarcu. Vi to ptijatelju, s dužnim poštovanjem prema muškom rodu, a ti znaš da ga itekako imam, ne bi izdržali tu silinu.
    Ažurirano 06.05.2013. u 15:19, autor: LJILJA MMM
  4. MPMcB (avatar)
    U pravu si.
    Sinoć sam probao, onako malo koliko sam mogao (smeo) da to zamislim.
    Sve osetiš, sve voliš i jako je lepo dok miruje. Ali ništa nikad ne miruje i taj odnos prema svemu što je stalno u frci ostavlja ti snage,toliko samo da se bez prestanka nečega pribojavaš.
    Ni pod razno ne bih mogao tako da živim, utepalo bi me za jedno pre podne.

    Verovatno nisam baš pogodio temu, al svejedno, u pravu si koliko sam razabrao.
  5. LJILJA MMM (avatar)
    Citat Original postavio MPMcB
    U pravu si.
    Sinoć sam probao, onako malo koliko sam mogao (smeo) da to zamislim.
    Sve osetiš, sve voliš i jako je lepo dok miruje. Ali ništa nikad ne miruje i taj odnos prema svemu što je stalno u frci ostavlja ti snage,toliko samo da se bez prestanka nečega pribojavaš.
    Ni pod razno ne bih mogao tako da živim, utepalo bi me za jedno pre podne.

    Verovatno nisam baš pogodio temu, al svejedno, u pravu si koliko sam razabrao.
    Znala sam da nećeš moći da odoliš a da ne probaš
    Osetio si delić, dovoljno, znala sam da možeš iako si još slab
    Vidiš, jeste lepo dok miruje, ali i snažno kad je frka. Ženska psiha je drugačija od muške, mozak im je drugačije baždaren, priroda im je dala ulogu rodilje i vodilje (otud strah, bojazan jer joj je stalo...jako joj je stalo do stvorenog)....žene nikad ne miruju. One su uvek u jako prometnom bulevaru, prepunom svega i svačega i svakoga, a muškarci......pa recimo maksimalno u dvosmernoj ulici i to onoj koju oni izaberu jer imaju ženu koja im to omogućava
    Šalu na stranu, evo ti primera...Postavi muškarca da bude samohrani otac sa dvoje male dece, da radi sve što i žena, dovozi, razvozi, ide na posao, kuva, uči ih, igra se, pegla, pere.....za nedelju dana bi baldisao, i ne samo to......postavljao bi pitanja o svrsi takvog života
    E, oboje su u ulicama.....isto a različito ...sećaš se kad sam to napisala a ti rekao "pa to je to"

    Nemoj dalje da pokušavaš....nećeš da pretekneš pod garanciju
    Ažurirano 07.05.2013. u 13:51, autor: LJILJA MMM
  6. MPMcB (avatar)
    Uh, sećam se jedne nedelje smohranog oca dve male u predškolskom dobu.
    Ne brini ne pokušavam ništa dalje
    Ipak priča ide dalje.