Pogledajte se - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Demijurg

Pogledajte se

Oceni ovaj blog
Pogledajte se. Da li shvatate život previše ozbiljno? Da li postajete sve krući i nefleksibilniji kako vreme odmiče? Je li vredno toga? Jeste li propustili neke od najvažnijih iskustava u životu, bilo zbog svojih strahova, fobija ili zbog svojih ograničavajućih stečenih šablona ponašanja - ili čak zbog reči drugih, koje su proistekle iz njihovih strahova? Jeste li rob sopstvenog uma ili navika? Da li vam smeta konstantno odlaganje, koje vas uništava iznutra i razara samopoštovanje? Setite se samo, imate ograničeno vreme koje ćete provesti na Zemlji, i pitanje je vremena kada ćete izaći i iz ove scene na Zemlji, bar privremeno, bez obzira da li verujete u reinkarnaciju ili ne. Čak i ako možda ponovo učestvujete u ovoj drami, u neko drugo vreme i na nekom drugom mestu, možda se uopšte nećete sećati prethodne uloge koju ste igrali. Dakle, opet, čemu ta ozbiljnost? Čemu ovaj bes, briga, strah, mržnja, nefleksibilnost i nesigurnost? Krajnje je vreme da promislite o tome. Krajnje je vreme da sebe pogledamo, razmotrimo, volimo i pazimo.

Kada ste se zadnji put od srca iskreno nasmejali? Vreme je. Jesmo li u stvari izgubili detinjstvo ili očarano dete u nama? Jesmo li izgubili smeh? Kada smo se zadnji put iskreno i bez krivice divili nečemu lepom? Kada smo zadnji put dali iskreni kompliment nekome? Kada ste zadnji put svesno odlučili da ostavite svoje krivice i beskorisne emocije koje vas gnjave i nastavili čestito sa životom? Kada ste zadnji put izabrali da budete svoji? Da li osećate da kontrolišete ili da možete da kontrolišete živote drugih? Ako da, prvo pokušajte da kontrolišete sebe, svoj um, pre nego što pokušate da kontrolišete druge. Da li se vaša krivica zasniva na seksu? Da? Zašto? Zar seks nije sastavni deo života svake vrste? Seks je instinkt koji je dat radi produženja vrste. Zašto biste zbog seksa uopšte osećali krivicu? Jesmo li razmotrili ovu misao? Krivica sputava čoveka isto kao i bilo koje druge navike i stečeni šabloni ponašanja. Svesnost i razumevanje istinski oslobađaju čoveka od svih stega.

Da li su potrebni ikakvi strahovi? Zašto? Čega se plašiti? Plašimo li se sebe? Plašimo li se društva, imena, slave, novca, položaja? Bunimo li se protiv nečega? Protiv koga? Da li naši izražaji konstantno proizilaze iz neznanja ili bespomoćnosti? Možemo li to da prerastemo? Da li smatramo da su hrana i seks rekreacija, utočište, bežanje od života, eskapizam? Pomaže li uopšte? Verujem da je vreme da promislimo o sebi na drugačiji način, pošto vreme ni za koga ne stoji.

Jesmo li ikada uzeli u razmatranje da kreativno doprinesemo nečim za manje privilegovanu decu majke Zemlje? Jesmo li svesno odlučili da svom postojanju na Zemlji damo više smisla nego što je mehanički život životinja, ili život vođen neodoljivim navikama?

Mi obično vodimo nesvesno postojanje. Živimo mehanički, kao sat. Ponavljamo svoju nasleđenu konstituciju sasvim mehanički i čak počnemo da se njome i ponosimo. Hvalimo se rečima, bogatstvom ili pozajmljenim perjem drugih. Hvalimo se svojim karakterom ili uslovljenim ponašanjem. Čemu to? Čime se to ponosimo? Postoji li išta čime se možemo ponositi, a da nije u našem životu privremeno? Vreme je da promislimo o sebi, pre nego što pomislimo negativno o drugima. Je li mi to patimo zbog drugih ili je u pitanju to nešto (negativna osobina ili tragična greška) u nama, koja privlači takve ljude i situacije u naše živote - od čega smo se umorili? Vreme je da pažljivo promislimo o tome.

Kada smo zadnji put svesno rasturili svoje šablone? Kada smo sebe smatrali beskrajnim - bar u pogledu potencijala? Kada smo zadnji put sebe istražili i iznova sastavili? Kada smo zadnji put prestali da se žalimo na nešto i odlučili da imamo hrabrost, moć i snagu da promenimo to što nas je mučilo?

Kada smo zadnji put svesno shvatili da smo mi večne stvaralačke mašine i da mi stvaramo svoju sopstvenu sudbinu?

Kada smo zadnji put obratili pažnju na to ko pokreće ovo telo, daje gorivo našim mislima, i čini da doživimo razne misli, reči i situacije, i događaje? Vreme je. Imam jak osećaj da je vreme da se zagledate u sebe. Pogledajte druge, osuđujte druge tek kada ste prvo sebe potpuno shvatili. Ako niste sebe u potpunosti shvatili, kako uopšte možete da shvatite nekog drugog? Kako ikada možemo da odlučimo krug delovanja drugih? Nemamo pravo da druge smeštamo u okvire, niti imamo pravo da postupamo prema drugome - ne samo čoveku - sa prezirom.

Siguran sam da smo uvek bili nezadovoljni životom uopšte ili bar mnogim stvarima u životu. Nismo bili srećni ni zbog drugih. Stalno se žalimo. To je obično zato jer poredimo svoju situaciju sa situacijom nekog drugog. Kada smo zadnji put brojali svoje zasluge a ne nedostatke? Kada smo zadnji put sa zahvalnošću razmislili kako većina naših vitalnih funkcija, kao što su otkucaji srca, cirkulacija, varenje i izlučivanje ne kontroliše naš svesni um? Kada ste zadnji put sa zahvalnošću pomislili kako najvažnije funkcije u vašem telu uopšte ne kontroliše vaš svesni um? Jeste li ikad razmislili o tome da ne zloupotrebljavate svoje telo? Vreme je da razmislite. Kada ste zadnji put sa zahvalnošću prepoznali da je ovo bilo dragoceno telo žive životinje/ptice, koja se žrtvovala radi vašeg zadovoljstva, pre nego što ste pojeli njeno meso?

Kada ste zadnji put odlučili da ne odlažete nešto važno što treba da uradite, i tako pokidate kavez svog vlastitog uslovljenog uma? Kada ste zadnji put održali svoja obećanja?

Nikom ne odgovarate osim svojoj sopstvenoj savesti. Kada ste zadnji put prekinuli šablon da se odlaže ono što treba da se uradi? Kada ste zadnji put uopšte i uzeli u obzir to da je vaš um taj koji blokira vaš sopstveni napredak i niko drugi se ne može okriviti za to? Kada ste se zadnji put usudili da uradite nešto i verovali ste u to što ste radili uprkos rečima drugih ili daljim postupcima? Kada ste zadnji put verovali sopstvenom iskustvu, a ne rečima drugih, i bili ponosni na to? Zašto se bojimo da napustimo svoje zone udobnosti? Zar nije ceo svet vaša arena? Zašto se uopšte zaključavamo u jedan prostor? Zašto se bojimo da se suočimo sa svojim strahovima? Šta tačno ima da se izgubi, kada je smrt neminovna u svačijem postojanju? Jeste li ikada pomislili kako niko drugi nego vi sami blokirate svoj put ka uspešnom postojanju? Zar nam ne stoji naš sopstveni ego na putu?

Zašto smo razočarani? Zašto smo depresivni? Zašto smo ljuti? Zašto mrzimo i zlostavljamo sebe i druge? Zašto lažemo, varamo i zagađujemo svoj sopstveni unutrašnji prostor? Zašto pravimo sebe bespomoćnima? Da li verujete ili osećate kako je vaš unutrašnji prostor hram vašeg sopstvenog boga? Vreme je da razmislite o tome. Možemo li da zagadimo svoj unutrašnji prostor, hram gde stanuje bog?

Kada je bilo poslednji put da nismo pitali, tražili ili molili nešto od boga ili nekog gurua nego umesto toga samo duboko iznutra izustili: “Hvala za sve?” Kada ste zadnji put pitali boga - “Šta mogu da uradim za tebe?” - umesto - “Šta ćeš mi dati?” (Pravom bogu neće trebati ništa od vas.) Kada ste zadnji put iskreno rekli: “Srećan/na sam?” Kada ste zadnji put odlučili da budete realni i da se ne pretvarate da ste ono što niste? Kada ste zadnji put odbacili ideju da ste vi vlasnik nad sopstvenim postupcima, a postupali iskreno i rekli s uverenjem: “Gospode, neka sve bude po tvojoj volji, a ne mojoj?“ I svim srcem prihvatili životne stvarnosti bez opiranja? Kada ste se zadnji put pogledali u ogledalo i izgovorili apsolutno iskreno - “Volim te“ - i - “Stvarno si predivan/na.“ Kada ste zadnji put osetili zahvalnost što ste živi? Kada ste zadnji put dotakli “kožu” majke Zemlje i zahvalno izgovorili: “Hvala ti.” Kada ste zadnji put dotakli lišće vašeg kućnog cveća i s dubokom ljubavlju izgovorili: “Volim vas. Mi smo blisko povezani.” Kada ste zadnji put svesno odbacili negativne misli i zamenili ih preplavljujućim optimizmom i ljubavlju? Kada ste zadnji put pogledali u oči vašem učitelju i rekli: “Ja nisam odvojen/na od tebe. Ti i ja smo jedno.” Kada ste zadnji put prigrlili poštenje i nesebičnost svim srcem?

Kada ste zadnji put razmislili: “Koliko će godina ovo telo hodati zemljom?” Jeste li razmišljali kako: “Ovi ljudi oko mene će takođe pre ili kasnije nestati zauvek?” Jeste li razmišljali i o tome kako je “sada jedino vreme da izrazite bezuslovnu ljubav, svim srcem, iskreno i zahvalno?” Jeste li ikada razmišljali da ste “došli praznih ruku i da ćete otići praznih ruku”? Jeste li razmišljali o tome da je “sve što vam u stvari treba, neko skrovište, nešto odeće i hrane”? Šta drugo možete da koristite? Šta je trajno? Mi u stvari ne posedujemo ništa. Sve će otići... Jeste li razmišljali?... Vreme je.

Čak i ovo će otići. Ja ne posedujem ništa. Sve što imam - dajem vama. Ništa ne zadržavam za sebe. Ništa ne zadržavam za sebe. Fluidan sam. Predstavljam svest od koje ste potekli. Moja ljubav prema vama je potpuna. Obuhvatam vas kao sebe. Nepodeljiv sam. Ja sam vi sami. Volim sebe, a moje sopstvo ste vi.

Pošalji "Pogledajte se" na Facebook Pošalji "Pogledajte se" na Google Pošalji "Pogledajte se" na My Yahoo! Pošalji "Pogledajte se" na Live Pošalji "Pogledajte se" na MySpace Pošalji "Pogledajte se" na Twitter Pošalji "Pogledajte se" na Digg Pošalji "Pogledajte se" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. wirdz (avatar)
    Амеша Спентас