Dolazi zima. Ponovo cu trositi minimalno kiseonika i ponovo cu lutati prostranstvima moje maste. Ni covek , ni dete. Nedefinisano - nepredvidivo bice, ponovo ce da se vuce ulicama, nikad sporije necu hodati. Nikad neprimetniji necu biti. Guta ce me noc i pljuvati na svoju drum, stapati cu se sa maglom, nestajati u vetru. I bicu sretan, jer ne volim ostavljati tragove. Nikad vise nestajati necu, a nikad mi manja zelja i razlog za nestajanjem nece biti. Hodam sporo jer ne zelim povrediti beton, mene srce boli kad u snegu ostavim trag. Ali zivot je kao tragovi u snegu, jednostavno mora se desiti jer mora se hodati.. a kada se koncentrisem da obrisem tragove, dok to radim , nesvesno ostavim nove.. Uzaludno se vracati unazad...
Mozda te ne mogu ugrejati zimi, jer su mi ruke verovatno hladnije od tvojih, mozda ti ne mogu doneti toplu kafu , barem ne, da je ne prospem po tebi... al' te mogu sakriti pod svoj duks i saputati ti.. do sitnih sati, dok te oci od gledanja ne zabole. Onda ces leci da spavas, utoplices se, a ja cu sediti i pisati do kasno. Moje telo nekad ostane zapanjeno koliko toga stane u moje srce, a ljudi koji me ne znaju, koliko ljubavi stane u 190 cm. Grlicu papir i slagati slova, niti jedno slovo prezvrkati necu, jer je svako napisano misleci na tebe, pisacu satima nesto sto ce zavrsiti u stolu, jer te ne zelim smarati tim stvarima. Necu spavati. Presedcu citavu zimu jer cu se bojati da zaspim.
Kada me jednom vidis, zagrli me i nedaj mi da odem. Na mome licu to neces moci procitati, ali budi sigurna da ja to zelim. Hodacemo po snegu i ostavljati tragove, ne osvrcuci se za njima. Tako iskreno cu te zagriliti da cu ti tim cinom reci sve sto mislim, a ti ces me tada nesvesno poljubiti. I dok me budes sa osmehom gledala u neverici da si to uradila, neko ko ce nas videti reci ce:
Samo u zimu, andjeli ljube demone...
Mozda te ne mogu ugrejati zimi, jer su mi ruke verovatno hladnije od tvojih, mozda ti ne mogu doneti toplu kafu , barem ne, da je ne prospem po tebi... al' te mogu sakriti pod svoj duks i saputati ti.. do sitnih sati, dok te oci od gledanja ne zabole. Onda ces leci da spavas, utoplices se, a ja cu sediti i pisati do kasno. Moje telo nekad ostane zapanjeno koliko toga stane u moje srce, a ljudi koji me ne znaju, koliko ljubavi stane u 190 cm. Grlicu papir i slagati slova, niti jedno slovo prezvrkati necu, jer je svako napisano misleci na tebe, pisacu satima nesto sto ce zavrsiti u stolu, jer te ne zelim smarati tim stvarima. Necu spavati. Presedcu citavu zimu jer cu se bojati da zaspim.
Kada me jednom vidis, zagrli me i nedaj mi da odem. Na mome licu to neces moci procitati, ali budi sigurna da ja to zelim. Hodacemo po snegu i ostavljati tragove, ne osvrcuci se za njima. Tako iskreno cu te zagriliti da cu ti tim cinom reci sve sto mislim, a ti ces me tada nesvesno poljubiti. I dok me budes sa osmehom gledala u neverici da si to uradila, neko ko ce nas videti reci ce:
Samo u zimu, andjeli ljube demone...
