Ne volim božansko.
Ljudi nisu bogovi. Mahati čoveku u lice božanskim epitetom je kao ona poslovična mrkva na štapu.
U ovom slučaju konkretno, štap drži Posednik Svih Znanja Univerzuma.
Ne verujem da smrtan čovek može biti u posedu svakolikog znanja. Ili si bog, ili si faraon; a ja ne verujem ni u jedno ni u drugo. Bogove su osmislili ljudi. Faraoni su osmislili sami sebe. Dok god ne budem u prilici da razgovaram sa zapaljenim grmom, ja, neverni toma, ne priznajem mrkve i štapove.
Jer, čak i da uzmem kao verodostojan ljudski koncept višeg bića; nikako neću kao verodostojnu uzet mrkvu. Zašto bi više biće mahalo štapom? Ako je više, i omnipotentno, onda je iznad takvih stvari kao što je podsmeh. Nikako drukče nego kao podsmevanje ne umem nazvati stvari koje su izvan dosega ljudskog roda a čijim bi nam se postojanjem izrugivalo. To o čemu govoriš, to je eden. Onozemaljske vrednosti koje isključuju ljudsku slabost. Ali, ljudi su slabi. Možeš to uzeti ko postulat, zato što nas je najveći deo vrste takav. Oni koji su jaki, oni su eksces, ne pravilo.
Čak i oni nisu u posedu misterija koje im razotkrivaš. Zato što čovek može provest ceo vek meditirajući po tibetima; živeti u celibatu i krajnjem odricanju; naučiti napamet sve mantre i rune; dokazati svoju snagu volje držeći podignutu ruku zadnjih dvadeset godina, hodati po vatri i spavati na ekserima - i svejedno će biti čovek.
Možda će doći u posed božanske ljubavi. Jesi li siguran da će ta ljubav zadovoljiti prirodu čoveka?
I, zašto bi? Uopšte?
Zašto bi trebali to da radimo? Zašto da se čovek obogoliči? Zar ne bi krajnji domet ljudske vrste trebao bit evoluiranje u čoveka? Zašto u boga?
Čak i da nam je moguće - što ne verujem - zašto bismo to radili?
U principu, mislim da je božansko izmislila frustracija. Oni koji nisu mogli zaključili su da je to nemoguće, a nemoguće je zato što je višeg reda, i božansko.
Ali znaš, nije da oni nisu mogli - božanski. Nisu mogli nikako.
Kad čovek ne ume biti čovek, opravdanje traži u višem smislu.
BRAVO !!!
