"Etimološki, izraz je sastavljen od starogrčke reči eu, što znači dobra i thanatos, što mi prevodimo kao smrt (thanatos je zapravo ime antičkog boga smrti Thanatosa). Eutanaziju možemo prevesti kao „dobra smrt“. Međutim, kao što je izraz „zla smrt“ teško ispravan (pleonazičan je), jer je sama smrt po sebi zlo, tako i za izraz „dobra smrt“ možemo reći da je kontradiktoran, pa čak i apsurdan (kao kada bismo rekli „dobro zlo“). Pošto, kao što smo već videli, eutanaziju ne možemo prevesti kao „dobra smrt“, autori koji se upuštaju u ozbiljno razmatranje smisla ove sintagme, uglavnom od nje odustaju i eutanaziju prevode kao „pristojna smrt“."
http://ivanpetrovic.blog.rs/blog/ivanpetrovic/etika/2009/05/13/eutanazija
Tema iziskuje odgovorno promišljanje , jer proističe iz tendencija kojima se određuju buduće društvene norme , kojima će se okonačati rasprava o korisnom ubistvu ; a sa njom , utvrdiće se i takozvano božansko pravo na život i smrt !
Ako stvar posmatramo iz ugla opšte prihvatljive belodane istine , da je ljudsko biće sazdano najmanje kao dvojstvo uma i tela ; te da u većini slučajeva nisu ucelovljeni ( a to je prvi uslov za poboljevanje i ubrzano starenje ) , a ne retko čak su suprotstavljeni i otuđeni na neki način , jedno od drugog ( a ovo je prvi uslov za razvijanje neizlečivih bolesti sa teškim ibolnim ishodima ) ; onda možemo reći da u ljudskom biću možemo prepoznati dva entiteta.
Tad okreni obrni , oduzimanjem života ljudskom biću , ubijaju se dva entiteta ( dve celine , koje mogu u jednom biću da egzistiraju malte ne odvojeno --- stanje kome ).
Stoga , ako umnost hoće u smrt , telesno neće ( vegetira ). ( Konačno , telesno ima mogućnost da ode u smrt preko takozvanog smrt prekitača u svojim ćelijama . Kad ono odluči da uključi smrt prekidače u većinskom broju ćelija , tu više spasa nema / ali uz obaveznu saglasnost umnosti --- stanje bezizlaznosti. Stoga stanje vegetiranja ili pak funkcionisanja tela, makar i sa minimalnom aktivnošću , može se videti kao nastojanje da se opstane u telesnom životu koji je temelj i umnog ).
U ovakvim okolnostima , eutanazija sa umnom voljom onoga nad kojim se izvodi , predstavlja između ostalog telesno ubistvo i ne može biti korisna po to isto telo, koje hoće da živi svoj telesni život .
Zašto se ovo može videti kao ubistvo ?
Zato što je dobro ono što je dobro za sve i svakoga , pa je onda i korisno !
A nasilna smrt nije ni korisna pa nije ni dobra – čak ni za onog ko je priželjkuje sebi samom !
Dakle , umna odluka da se umre nije i telesna ; pa se nasiljem nad telom izvršava odluka njegovog uma !
Ovde se insistira na pravima ljudskoga tela ! Istorija etike , poodavno nastoji da ukaže na obspravljenost ljudskog tela u odnosu na njegovog um . ( Ovo diskriminaciju i obspravljivanje tela u odnosu na um , u hrišćanskom svetu doktrinalno je obradio Jovan lestvičanin u svojim lestvicama – gde se telo ima videti kao krivac i tvorac svog zla u ljudskom biću .) Otuda se u nekim zakonodavstvima rigorozno sankcioniše samopovređivanje ili pak svesno zlostavljanje tela – kako sopstvenog , tako i tuđeg ; te se vide kao krivična dela !
Dakle , eutanazija se može videti i kao saučesništvo sa umom koji je zastranio , u ubijanju njegovog tela . Otuda ona i ne može biti milosrđe !
A ako se eutanazija vrši bez saglasnosti uma , onda je ubistvo ! Baš kako je i rečeno : svako oduzimanje bilo kog života je ubistvo !
Konačno , svaki um koji zahteva od bilo koga takvu vrstu pomoći, nije dobronameran prema onome od koga traži pomoć ! Jer , sav si onakav kako postupaš – pa ako spašavaš ,onda si spasilac ;ako isceljuješ , onda si iscelitelj; ako stvaraš, onda si tvoritelj ; ako otimaš, onda si otimač ; ako usmrćuješ ,onda si ubica !
Dakle , moja etika u svemu podržava onu etiku , koja kaže da nema korisnog ubistva ; a samim tim nije moguće oboženje i snjim sticanje božanskog prava na život i smrt !
http://ivanpetrovic.blog.rs/blog/ivanpetrovic/etika/2009/05/13/eutanazija
Tema iziskuje odgovorno promišljanje , jer proističe iz tendencija kojima se određuju buduće društvene norme , kojima će se okonačati rasprava o korisnom ubistvu ; a sa njom , utvrdiće se i takozvano božansko pravo na život i smrt !
Ako stvar posmatramo iz ugla opšte prihvatljive belodane istine , da je ljudsko biće sazdano najmanje kao dvojstvo uma i tela ; te da u većini slučajeva nisu ucelovljeni ( a to je prvi uslov za poboljevanje i ubrzano starenje ) , a ne retko čak su suprotstavljeni i otuđeni na neki način , jedno od drugog ( a ovo je prvi uslov za razvijanje neizlečivih bolesti sa teškim ibolnim ishodima ) ; onda možemo reći da u ljudskom biću možemo prepoznati dva entiteta.
Tad okreni obrni , oduzimanjem života ljudskom biću , ubijaju se dva entiteta ( dve celine , koje mogu u jednom biću da egzistiraju malte ne odvojeno --- stanje kome ).
Stoga , ako umnost hoće u smrt , telesno neće ( vegetira ). ( Konačno , telesno ima mogućnost da ode u smrt preko takozvanog smrt prekitača u svojim ćelijama . Kad ono odluči da uključi smrt prekidače u većinskom broju ćelija , tu više spasa nema / ali uz obaveznu saglasnost umnosti --- stanje bezizlaznosti. Stoga stanje vegetiranja ili pak funkcionisanja tela, makar i sa minimalnom aktivnošću , može se videti kao nastojanje da se opstane u telesnom životu koji je temelj i umnog ).
U ovakvim okolnostima , eutanazija sa umnom voljom onoga nad kojim se izvodi , predstavlja između ostalog telesno ubistvo i ne može biti korisna po to isto telo, koje hoće da živi svoj telesni život .
Zašto se ovo može videti kao ubistvo ?
Zato što je dobro ono što je dobro za sve i svakoga , pa je onda i korisno !
A nasilna smrt nije ni korisna pa nije ni dobra – čak ni za onog ko je priželjkuje sebi samom !
Dakle , umna odluka da se umre nije i telesna ; pa se nasiljem nad telom izvršava odluka njegovog uma !
Ovde se insistira na pravima ljudskoga tela ! Istorija etike , poodavno nastoji da ukaže na obspravljenost ljudskog tela u odnosu na njegovog um . ( Ovo diskriminaciju i obspravljivanje tela u odnosu na um , u hrišćanskom svetu doktrinalno je obradio Jovan lestvičanin u svojim lestvicama – gde se telo ima videti kao krivac i tvorac svog zla u ljudskom biću .) Otuda se u nekim zakonodavstvima rigorozno sankcioniše samopovređivanje ili pak svesno zlostavljanje tela – kako sopstvenog , tako i tuđeg ; te se vide kao krivična dela !
Dakle , eutanazija se može videti i kao saučesništvo sa umom koji je zastranio , u ubijanju njegovog tela . Otuda ona i ne može biti milosrđe !
A ako se eutanazija vrši bez saglasnosti uma , onda je ubistvo ! Baš kako je i rečeno : svako oduzimanje bilo kog života je ubistvo !
Konačno , svaki um koji zahteva od bilo koga takvu vrstu pomoći, nije dobronameran prema onome od koga traži pomoć ! Jer , sav si onakav kako postupaš – pa ako spašavaš ,onda si spasilac ;ako isceljuješ , onda si iscelitelj; ako stvaraš, onda si tvoritelj ; ako otimaš, onda si otimač ; ako usmrćuješ ,onda si ubica !
Dakle , moja etika u svemu podržava onu etiku , koja kaže da nema korisnog ubistva ; a samim tim nije moguće oboženje i snjim sticanje božanskog prava na život i smrt !
