Kad gledaš u drugu osobu ti vidiš bunar, i unutra vodu, a kad počneš da vadiš vodu napolje - više vode će doći u bunar, a bunar se snabdeva kroz podzemni izvor. Ti ne vidiš izvor, ti samo vidiš da voda dolazi odnekud. Bunar je kao rupa prema okeanu, mnogi skriveni izvori unose vodu svuda okolo. Ako uđeš u bunar - shvataš da bunar nije ništa, izvori odakle dolazi voda su važniji. Bunar nije skladište vode, kao što izgleda, jer u skladištu nema izvora; skladište je mrtvo, a izvor je osoba, telo je skladište, a voda
izvor je osoba. Kad počneš da pratiš izvor - na kraju ćeš stići do okeana. Bunar koji daje vodu nikad nije bio samo bunar, i to ne može ni biti, jer sam okean sa kojim je on spojen ga čini izvorom; on se možda napaja iz neke reke, a reka opet preko kiše, a kiša se istopila isparavanjem iz okeana u oblake i pala kao kiša koja je natopila izvor. Ako pogledaš u neku osobu - vidiš da ona nije samo telo, odvojena od celine, ona diše isti vazduh kao ti, vazduh ulazi u nju i izlazi iz nje, ona jede hranu, hodate istom zemljom, jer šta bi on da nema zemlje po kojoj bi hodao, da nema vode koju bi pio... Svaka osoba je jedno, spojena i sa vetrovima koji ulaze u njega, i izlaze iz njega, i sve ostalo; na kraju krajeva i ti i ceo svet ste spojeni, svet utiče na tebe, što se više tako gleda - to se čula izoštravaju. Neki bogataš koji ima hemijsku industriju, recimo, njega nije briga što se otrov ispušta u reku, jer on neće piti tu vodu, on misli da je zaštićen... Ali gde odlazi taj otrov i gde isparava? Otrov kruži i jednog dana on će se uliti u njega. Sve je povezano, jer ako mnogi ljudi stradaju onda će oni usmeravati negativne slike i misli prema njemu, a misli odzvanjaju mnogo jače, samo mi ih ne čujemo, ali svaka misao, a misao mržnje je jaka, je kao da ti zvoni mobilni telefon, sve bruji; što je vlasnik hemijske industrije oštetio više ljudi - više će mu brujati nečujni telefoni u glavi, a on će zavisiti od okolnosti, ali kad-tad će mu glava pući...
izvor je osoba. Kad počneš da pratiš izvor - na kraju ćeš stići do okeana. Bunar koji daje vodu nikad nije bio samo bunar, i to ne može ni biti, jer sam okean sa kojim je on spojen ga čini izvorom; on se možda napaja iz neke reke, a reka opet preko kiše, a kiša se istopila isparavanjem iz okeana u oblake i pala kao kiša koja je natopila izvor. Ako pogledaš u neku osobu - vidiš da ona nije samo telo, odvojena od celine, ona diše isti vazduh kao ti, vazduh ulazi u nju i izlazi iz nje, ona jede hranu, hodate istom zemljom, jer šta bi on da nema zemlje po kojoj bi hodao, da nema vode koju bi pio... Svaka osoba je jedno, spojena i sa vetrovima koji ulaze u njega, i izlaze iz njega, i sve ostalo; na kraju krajeva i ti i ceo svet ste spojeni, svet utiče na tebe, što se više tako gleda - to se čula izoštravaju. Neki bogataš koji ima hemijsku industriju, recimo, njega nije briga što se otrov ispušta u reku, jer on neće piti tu vodu, on misli da je zaštićen... Ali gde odlazi taj otrov i gde isparava? Otrov kruži i jednog dana on će se uliti u njega. Sve je povezano, jer ako mnogi ljudi stradaju onda će oni usmeravati negativne slike i misli prema njemu, a misli odzvanjaju mnogo jače, samo mi ih ne čujemo, ali svaka misao, a misao mržnje je jaka, je kao da ti zvoni mobilni telefon, sve bruji; što je vlasnik hemijske industrije oštetio više ljudi - više će mu brujati nečujni telefoni u glavi, a on će zavisiti od okolnosti, ali kad-tad će mu glava pući...