Umorna sam, dušo, da se igram
dečje igre lova zeca,
da beži jer je strašljiv
- u to veruju samo deca,
utekao je jer ga je bilo briga.
Moje ptice će odleteti
baš kao što su se sjatile
u jezero moga bola da donesu
malo Sunca u kljun.
I biću ostavljena, jer sam rođena
da umrem sama.
Šta ti znaš o tome,
dok mirno spavaš na svome?
Ja živim između dva polupana
prozora moje duše,
na dnu, u mulju ove vode.
Tu sviće na sat,
i smrkava u podne.
I neću da matiram u ovoj
gluposti od nas
da bih bila srećna,
i neću da bolim nikog,
jer ne želim da me boli.
Neću da te molim,
ni bezuslovno volim.
I kriv mi je Bog, mada nije,
što suze noćas krijem,
jer davno ovaj vuk nije plak'o,
a sad se za tebe mak'o.
Da si me dobrotom tak'o,
da znam, bar,
da se ne kajem kad kažem kraj,
jer nisam cvet,
i padam ovaj let,
ako se na kandže ne oslonim.
Moje je perje, pak, perje orla
ranjivog,
u kljunu nosim dah
srca praznog sanjivog.
I nemam krila da te pod njih
čuvam,
jer su slaba da te robe
samo za svoje gnezdo,
i da te kite propalom nekom zvezdom.
Sve što ti mogu dati
oči su mutne i tužne,
uspomene teške i ružne,
i srce
željno da se spusti gde da umre,
pa nek' padne taj crni sneg
koji čekamo svi,
i svi kao nevoljeni,
i svi kao neljubljeni.
A samo ja volim, a ne ljubim.
dečje igre lova zeca,
da beži jer je strašljiv
- u to veruju samo deca,
utekao je jer ga je bilo briga.
Moje ptice će odleteti
baš kao što su se sjatile
u jezero moga bola da donesu
malo Sunca u kljun.
I biću ostavljena, jer sam rođena
da umrem sama.
Šta ti znaš o tome,
dok mirno spavaš na svome?
Ja živim između dva polupana
prozora moje duše,
na dnu, u mulju ove vode.
Tu sviće na sat,
i smrkava u podne.
I neću da matiram u ovoj
gluposti od nas
da bih bila srećna,
i neću da bolim nikog,
jer ne želim da me boli.
Neću da te molim,
ni bezuslovno volim.
I kriv mi je Bog, mada nije,
što suze noćas krijem,
jer davno ovaj vuk nije plak'o,
a sad se za tebe mak'o.
Da si me dobrotom tak'o,
da znam, bar,
da se ne kajem kad kažem kraj,
jer nisam cvet,
i padam ovaj let,
ako se na kandže ne oslonim.
Moje je perje, pak, perje orla
ranjivog,
u kljunu nosim dah
srca praznog sanjivog.
I nemam krila da te pod njih
čuvam,
jer su slaba da te robe
samo za svoje gnezdo,
i da te kite propalom nekom zvezdom.
Sve što ti mogu dati
oči su mutne i tužne,
uspomene teške i ružne,
i srce
željno da se spusti gde da umre,
pa nek' padne taj crni sneg
koji čekamo svi,
i svi kao nevoljeni,
i svi kao neljubljeni.
A samo ja volim, a ne ljubim.
