Ovo su samo odlomci jedne priče koja spaja dve moje velike ljubavi - verujem i talente: pisanje i kuvanje kroz priče o ljudima koji su od mene napravili ono što jesam..
Kad pričam o svom poimanju kulinarstva, ne mogu da ne počnem od početka. Istina je da sam , kao i svako dete, rado „visila“ u kuhinji, naročito kad se nešto mesi i kada mi dozvole da sama pravim testo. Ne znam dete koje to nije volelo... još ako ima bake kakve su bile moje – onda je to pravo uživanje. Ipak, „pogače“ od brašna i vode potamnele pre pečenja od nedovoljno dobro opranih ruku koje smo brat i ja pekli na gornjoj ploči šporeta na loženje – teško bi se mogli zvati nekim stvarnim počecima.
Ono čega se jako živo sećam i na čega sam bila jako ponosna je kad mi je prilikom letnjeg boravka na selu moja Maca (majka moje mame... njene roditelje smo zvali po imenu Maca i Laza) pre njihovog redovnog odlaska na njivu, ostavila sve lepo spremljeno i dala uputstvo kako da „pristavim supu“ dok su ona i Laza na njivi. Godinama sam to prepričavala... Mama i tetka koja je živela sa nama su se šalile na moj račun, ali to Macino poverenje je nešto što me je ispunilo velikom radošću i zadovoljstvom. Da ne pominjem i kakva je to supa bila
Evo recepta:
Zelen, krompir i luk očistiti, oprati i staviti u lonac zajedno sa mesom. Naliti vodom, dodati biber i so i staviti na vatru. Kad provri, smanjiti na minimum (treba da vri jako polako) i ostaviti da se kuva oko sat ipo vremena. Povremeno pokupiti „penu“ pomoću cetke.
Kad je meso skuvano (dužina kuvanja zavisi od starosti pileta, domaće se malo duže kuva, a što se duže kuva – supa je lepša) izvaditi meso i krupnije povrće i procediti supu u čistu posudu.
Meso se može još malo posoliti, supu je najbolje probati i po potrebi dodati još soli ili malo gotovog začina (ovde ide i napomena: začin dodati pre nego što se supa procedi – nikad nisam volela kad u njoj nešto „pliva“).
Čistu supu vratiti na ringlu, sačekati da provri i dodati rezance ili zakuvati knedle.
Moja Maca je pravila najlepše knedle od griza na svetu i to je prvo što sam ja naučila da pravim samostalno.
Uloga moje Mace u svemu što radim je mnogo veća i značajnija nego što to na prvi pogled izgleda. Uticaj i ukus njene kuhinje u jelima koje spremam su mnogo izraženija nego što bi bilo ko mogao i da pretpstavi. Pored poverenja koje mi je ukazala poverivši mi da skuvam tu čuvenu supu koja je nju i Lazu poluspremljena dočekala nakon povratka sa njive i knedli koje me je naučila da pravim, njena jela su ostavila prepoznatljiv i sasvim poseban ukus na mojim nepcima, njeni pokreti, njen način rada, i možda ponajviše njena filozofija jednostavnosti sadržana u rečenici: „A šta tu ima da se ne zna?“ ili „Ne znam ja šta je tu teško“ su nešto o čemu ni ne razmišljam ali prepoznajem da sa tim istim motom radim po kuhinji.
Zaista ne mislim da je i jedno jelo, i jedan kolač, bilo koje testo ... koje sam spremila nije nešto što bilo ko uz samo malo volje i želje može da spremi jednako dobro, ako ne i bolje. Volja i želja podrazumevaju i posvećenost onome što se radi u trenutku dok se radi. Ne mislim da je kuhinja na bilo koji način „fama“ i ne verujem da postoji osoba koja nije u stanju da savlada osnovne principe i kuva u najmanju ruku pristojno. I da se razumemo: ja ne pričam o vrhunskom kulinarstvu, ne pričam o jelima i posluženjima koja se iznose samo u posebnim prilikama i za koja najčešće treba čitavo bogatstvo da bi se spremila (uključujući i honorar za onog ko ih sprema). Ja pričam na nivou prosečne domaćice koja voli da se „mota“ oko hrane i sa zadovoljstvom i uživanjem je priprema i iznosi na sto. I, da ne budemo lažno skromni, najčešće bude pohvaljena od strane „konzumenata“ .
Kad pričam o svom poimanju kulinarstva, ne mogu da ne počnem od početka. Istina je da sam , kao i svako dete, rado „visila“ u kuhinji, naročito kad se nešto mesi i kada mi dozvole da sama pravim testo. Ne znam dete koje to nije volelo... još ako ima bake kakve su bile moje – onda je to pravo uživanje. Ipak, „pogače“ od brašna i vode potamnele pre pečenja od nedovoljno dobro opranih ruku koje smo brat i ja pekli na gornjoj ploči šporeta na loženje – teško bi se mogli zvati nekim stvarnim počecima.
Ono čega se jako živo sećam i na čega sam bila jako ponosna je kad mi je prilikom letnjeg boravka na selu moja Maca (majka moje mame... njene roditelje smo zvali po imenu Maca i Laza) pre njihovog redovnog odlaska na njivu, ostavila sve lepo spremljeno i dala uputstvo kako da „pristavim supu“ dok su ona i Laza na njivi. Godinama sam to prepričavala... Mama i tetka koja je živela sa nama su se šalile na moj račun, ali to Macino poverenje je nešto što me je ispunilo velikom radošću i zadovoljstvom. Da ne pominjem i kakva je to supa bila
Evo recepta:
- - Meso od pola pileta (po mogućstvu „domaćeg“, znači ne ono industrijsko „instant“ )
- - Jedna veća ili dve manje šargarepe
- - Koren peršuna
- - Koren paštrnaka
- - Jedan očišćen crni luk u komadu
- - Jedan krompir
- - Kašičica soli
- - Nekoliko zrna bibera
- - 1,5 - 2l vode
Zelen, krompir i luk očistiti, oprati i staviti u lonac zajedno sa mesom. Naliti vodom, dodati biber i so i staviti na vatru. Kad provri, smanjiti na minimum (treba da vri jako polako) i ostaviti da se kuva oko sat ipo vremena. Povremeno pokupiti „penu“ pomoću cetke.
Kad je meso skuvano (dužina kuvanja zavisi od starosti pileta, domaće se malo duže kuva, a što se duže kuva – supa je lepša) izvaditi meso i krupnije povrće i procediti supu u čistu posudu.
Meso se može još malo posoliti, supu je najbolje probati i po potrebi dodati još soli ili malo gotovog začina (ovde ide i napomena: začin dodati pre nego što se supa procedi – nikad nisam volela kad u njoj nešto „pliva“).
Čistu supu vratiti na ringlu, sačekati da provri i dodati rezance ili zakuvati knedle.
Moja Maca je pravila najlepše knedle od griza na svetu i to je prvo što sam ja naučila da pravim samostalno.
Uloga moje Mace u svemu što radim je mnogo veća i značajnija nego što to na prvi pogled izgleda. Uticaj i ukus njene kuhinje u jelima koje spremam su mnogo izraženija nego što bi bilo ko mogao i da pretpstavi. Pored poverenja koje mi je ukazala poverivši mi da skuvam tu čuvenu supu koja je nju i Lazu poluspremljena dočekala nakon povratka sa njive i knedli koje me je naučila da pravim, njena jela su ostavila prepoznatljiv i sasvim poseban ukus na mojim nepcima, njeni pokreti, njen način rada, i možda ponajviše njena filozofija jednostavnosti sadržana u rečenici: „A šta tu ima da se ne zna?“ ili „Ne znam ja šta je tu teško“ su nešto o čemu ni ne razmišljam ali prepoznajem da sa tim istim motom radim po kuhinji.
Zaista ne mislim da je i jedno jelo, i jedan kolač, bilo koje testo ... koje sam spremila nije nešto što bilo ko uz samo malo volje i želje može da spremi jednako dobro, ako ne i bolje. Volja i želja podrazumevaju i posvećenost onome što se radi u trenutku dok se radi. Ne mislim da je kuhinja na bilo koji način „fama“ i ne verujem da postoji osoba koja nije u stanju da savlada osnovne principe i kuva u najmanju ruku pristojno. I da se razumemo: ja ne pričam o vrhunskom kulinarstvu, ne pričam o jelima i posluženjima koja se iznose samo u posebnim prilikama i za koja najčešće treba čitavo bogatstvo da bi se spremila (uključujući i honorar za onog ko ih sprema). Ja pričam na nivou prosečne domaćice koja voli da se „mota“ oko hrane i sa zadovoljstvom i uživanjem je priprema i iznosi na sto. I, da ne budemo lažno skromni, najčešće bude pohvaljena od strane „konzumenata“ .
, a knedle natprosečno izgledaju, a uz to i sve miriše.. 
