OBALE DUNAVSKE - Deo drugi - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

OBALE DUNAVSKE - Deo drugi

Oceni ovaj blog
.
.
.
Snabdeven jakim konopcem i opremom za sapinjanje, zaputih se poznatim krajolikom. Šuma beše tek propupela i devičanski zelena, prepuna slađanih mirisa i prolećnih kretanja. Posvuda je nicala trava prošarana tratinčicama i otvrdlo srce se stade kolebati. Na trenutke sam želeo da odbacim pribor što sam ga nosio i prepustim se čaroliji života, da bih se već idućeg trena prisetio svojih dugova i još pozornije stao da istražujem ozelenelo tlo u potrazi za tragovima. Ovog puta bilo je mnogo lakše. Ubrzo ugledah otiske, a nedugo potom i samu ždrebicu. Kaskala je podalje ispred mene, a zatim zastade i nesigurno okrete glavu. Naizgled me je prepoznala, jer pokreti joj se umiriše, a pogled zastade. Stajala je tako dok sam joj korak po korak prilazio, sve dok joj ne stigoh nadohvat ruke. Onda se najednom nestašno odrazi na sve četiri, i zaiždi ka obližnjem čestaru, u kome trenutak potom i nestade. Hladni trnci me prođoše. Da li je prozrela moje namere? Ne, nije moguće, pa to je tek beslovesna kobila, kako je mogla? Pa opet, kroz lov sam davno spoznao da zverinji instinkt često vidi više od ljudskoga oka. U svakom slučaju nema mi druge nego da je pratim. Sputati divlju ždrebicu je mnogo teži zadatak no ustreliti kakvu zver. Zakoračih dakle u žbunje iza koga nestade, te se posle kraćeg proboja nađoh na proplanku i ugledah neverovatan prizor. Namesto ždrebice, oslonjena na laktove i polegla nauznak na tek zazelenelu travu, tamo se nalazila vita, krupnooka devojka. Kratka haljinica otkrivala je preduge mišićave udove i tek ovlaš skrivala zamamno telo, devojačko, pa ipak zrelo i bogato. Pogled joj beše podignut ka meni, a luk i tobolac sa strelama behu položeni pokraj nje. Oči joj behu radoznale, a osmeh dvosmislen. Istog trenutka kroz prepone me prože vatra kakvu ne osetih od momačkih dana, jer beše i grešna i čedna, i devica i žena i lovac i lovina, sve u isti mah. I dok mi je pogled klizio preko mlečnobele puti, muškost mi se stade nadimati poput one u junoše. Kao da nisam prevalio pedesetu, kao da nisam protraćio svoje zrelo doba.

- Zdravo lovče.- oglasi se podrugljivo.

- Ko si ti? - zapitah iako sam odgovor znao. Njene oči behu oči ždrebice.

- Devana. - jednostavno reče.

- Prokleta bila!- zaurlah sluđen naglim otkrovenjem.

- Nisam ja ona koja te je zavela, lovče. Pratio si sopstveno srce.- glas joj je i dalje bio podsmešljiv i osećaji se stadoše komešati u meni. I čežnja i mržnja, i ljubav i bol, i strast i surovost. Zašto, zašto tek sada kad mi je život zanavek završen? Neki mi mrak pade na oči, pa zaboravih čudesnost kobile što ženom postade. Videh samo podrugljivi pogled, bujna bedra, tanani stas i bacih se ka njoj. Izraz joj se promeni od podsmeha do užasa i maši se za luk i strelu, ali ja ih odgurnuh, a zatim strgoh haljinu sa nje. U istom trenu iz šikarja se na mene ustremi ogroman kurjak, no u trenu potegoh mač i sasekoh ga pre no stiže da me dohvati zabalavljenim čeljustima. Ogorčenost mi je dala natprirodnu snagu, pa sam lako zaustavio očajnički pokušaj bega obnažene devojke. Dohvatih joj bujnu kosu i svalih je na tlo, pa se svom silinom zarih u nju. Sva moja gorčina, sva osujećenost godina prohujalih bez ljubavi i sva ludost jednog promašenog života izliše se poput vihora u taj čin nasilja, bezuman i stihijski, utoliko strašniji što je povredio jedino stvorenje koje mi je ikada išta značilo. Gurao sam i gurao ranjavajući joj bedra što se sve slabije opiraše, sve dok se iznemogao ne svalih među bujne grudi. Prevalih se zatim, a ona iznemoglim pokretom i jecajući dohvati svoju poderanu haljinu ne bi li se njome pokrila. Ustadoh i lagano kretoh ka rašanskoj naseobini. Kad se zadnji put osvrnuh ridala je grleći preklanoga kurjaka.

Iste noći ustave se nebeske otvoriše i silni se dažd prosu po šumama dunavskim. Do jutra reka se izlila i zora me zateče u begu pred stihijom. Gusta kiša šibala je u slapovima i zaslepljivala me je, pa nisam ni primetio da me pravac kretanja vodi natrag ka šumi. Kada se gorostas pojavio predamnom pomislih da je to neko od seljana. Zastao je predamnom i ja podigoh pogled. Nosio je gunj sa upolje okrenutim runom i imao je samo jedno oko koje je sevalo u sumanutom besu.

Demon, pomislih, ili bog.

- Ženu si mi obeščastio! Ljubimca ubio! Saznaćeš šta su osećali oni koje si lovio! - rekavši to podiže ruku i šuma oko mene se u kovitlac pretvori. Poslednje čega se sećam je agonija preobražaja.

***

I evo me sada gde jurim dok granje me u prolazu šiba. Veles me je preobrazio. Gospodar sam šume, košutama kralj, čak i medved mrki zazire od mene. Samo jedan lovac na mome je tragu, samo jedan lovac dovoljno razloga ima. Moćno mi srce u grudima bije, para na nozdrve kulja, a noge grabe korakom bez premca. Uzalud, uzalud, usud mi se približava. Zastajem pred provalijom neizmernom. Na liticama sam visokim i nemam dalje puta. Osvrćem se i vidim boginju lova, Devanu, kako tetivu zateže. Njena strela probošće mi srce i povešće me na sunčane proplanke da još jednom proživim svoje protraćene dane.

Uspravljam po poslednji put svoje moćno jelenje telo i ispuštam urlik što zatresa šume dunavske.


- KRAJ -

Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo drugi" na Facebook Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo drugi" na Google Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo drugi" na My Yahoo! Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo drugi" na Live Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo drugi" na MySpace Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo drugi" na Twitter Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo drugi" na Digg Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo drugi" na del.icio.us

Oznake: zenica
Kategorije
Priča

Komentari