OBALE DUNAVSKE - Deo prvi - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

OBALE DUNAVSKE - Deo prvi

Oceni ovaj blog
.
.
.
Dok me u divljem trku nisko granje šiba po licu i grudima, a srce tuče poput bubnja u hramu, prisećam se šta me je dovde dovelo. Lepo mi rekoše: ne igraj se sa bogovima.

Nije mi se dalo.

Koliko sam samo puta ismevao varvare dok izvrću kožuh u čast Velesa. A sad...

Sad je on izvrnuo mene. Oh, kako sam mogao biti toliko neoprezan, kako sam dozvolio da me sopstvena vrela krv ovamo dovede?

***

Plaćenik sam, a mogao sam u miru proživeti ostatak života. U nekoj provinciji, možda čak i u samom Rimu, zašto da ne? Demobilisani veterani to mogu, ali ja sam bio nemiran i nastavio sam život provodeći trgovačke konvoje prepune skupocenih tkanina, retkih začina i neprocenjivih dragulja od širokih ravnica Anadolije do tamnih obala Dunava. Nije bilo prepreke koju nisam prelazio i mnoge sam razbojničke prepade osujetio. Dok bi moji štićenici, dežmekasti trgovci varali Rašane, ja sam koristio slobodno vreme i odlazio u lov.

Šume oko Dunava obiluju srnama, veprovima, vukovima i medvedima. Šumska Majka bdi nad rekom, tako govoriše Rašani.

Kad prvi put ugledah otiske kopita duboko utisnute, pomislio sam da je neki nadobudni plemić u lov pošao jašući. Konji ovde bejahu pravo čudo, a oni retki koji su ih posedovali čuvali su ih kao baba zub i nipošto ih ne bi izložili riziku napada od zveri. U danima što su sledili sve sam češće primećivao prisutnost neobične životinje i tek naknadno zapazih nešto neobično u otiscima koji su me sve više zaokupljali. Konj koji je krstario okolinom nije bio potkovan. To je isključivalo mogućnost da pripada bilo patricijskoj štali, bilo nekoj zabasaloj legiji.

Jesen je odmicala i vreme je bilo da karavan krene ka istoku, no ja sam u to vreme već bio toliko opsednut tajanstvenom pojavom da sam odbio da pođem sa njima.

Lov me je sve manje zanimao i sve češće se dešavalo da na strelomet od mene nekakav silni jelen ili drčni vepar zastanu i osmotre me bez ikakve opasnosti da budu ustreljeni. Zanimao me je samo čudni konj koga nikako nisam otkrivao. Kako sam se povazdan iz lova praznih ruku vraćao, među domorocima me je pratio glas čudaka, preobilnog blagoutroblja i sa previše slobodnog vremena. Najzad se poče širiti vest da zveri od mene ne zaziru i kako je vreme prolazilo sve se češće govorkalo da me je Šumska Majka opčarala. Pa ipak, dok su ušteđeni sesterciji od mojih domaćina rado bili prihvatani, nisam se tom mišlju preterano opterećivao.

Prizemni mrazevi i prve pahulje već su najavile dolazak zime kad sam prvi put ugledao preplitanje otisaka kopita sa tragovima nekakvog grdnog kurjaka. Danima sam pratio izukrštane tragove, sve dok ne malaksah od umora i gladi. Dan potom, dobro natovaren svim potrepštinama za duži boravak u šumi vratio sam se svojoj potrazi. Za privremeno boravište odabrah jednu pećinu koja se, dobro skrivena, nalazila u samom epicentru uobičajenih maršruta tajanstvene životinje i nastavih da je pratim.

Treći dan od preseljenja shvatio sam da naizgled devičanska šuma ima i svoje ljudske žitelje. Čovečiji tragovi na koje naleteh behu maleni, kao da ih nije ostavila odrasla osoba. Priznajem da su me hladni trnci podišli, jer nijedna zver nije opasnija od čoveka. U danima što uslediše sve sam se češće susretao sa istim otiscima i sve mi je jasnije postajalo da postoji neka veza između konja kojeg sam pratio i tog zagonetnog deteta. Uvek su se nalazili, jedno drugo potirali, nestajali, pa se opet pojavljivali. Jedino što je bilo stameno behu vučji tragovi koji su redovito bili izmešani što sa ljudskim, što sa konjskim otiscima. Zagonetka je postajala sve zamršenija i nikako nisam mogao pronaći nikakvo objašnjenje.

Prehranjivao sam se lovom, uglavnom na sitnije zverinje, međutim tog jutra prikradao sam se košuti. Kraj izvora je zastala, oprezno se ogledajući i već nategoh tetivu, kada topot i lomljava grana prestrašiše plen. Susret sa veličanstvenim atom bio je koliko priželjkivan, toliko i iznenadan i srce mi poskoči, jer lepše kobile od Anadolskih ravnica do patricijskih štala još ne videh. Elegantnih linija, otmenih pokreta, divlje grive i uzdignute gubice proletela je kao da šikara ne postoji i nestala, a da nisam stigao ni da trepnem.

U danima što slediše sve češće sam je viđao, svaki put divlju, svaki put u neobuzdanom trku, gde krši granje i šikaru. Pa ipak, iako moja opčinjenost čudesnim stvorenjem nije jenjavala, zima je pristizala i u šumi više nisam mogao ostajati. Popakovah stoga svoju skromnu imovinu i kroz sve gušće pahulje zaputih se slabo razaznatljivom zverinjom stazom put rašanskog naselja. Hodao sam spuštena pogleda kako bih izbegao sneg što mi ga je vetar u lice nanosio i najednom više osetih no što ugledah tamno obličje što izroni predamnom, pa posegoh rukom ka nožu, budući ubeđen da se radi o nekoj krupnoj zveri. Kad razaznah priliku predamnom gotovo urliknuh od sreće. Snažnih sapiju i tananih nogu, ždrebica me je radoznalo osmatrala krupnim vranim očima. Vetar joj se igrao predugom grivom, povremeno je bacajući preko očiju i pogled joj je za trenutak zaličio na devojački. Kad se najzad trgnuh iz ukočenosti, načinih korak prema njoj. Ona se ne pomeri. Nastavih da hodam i priđoh sasvim, a ona ni ne trepnu. Neka mi bogovi oproste, ali bilo je u tom pogledu nečeg devičanski željnog. Najzad pružih ruku prema njoj. Pre no što je dodirnuh, telo joj se streslo, ali nije se odmakla. Najzad joj spustih šaku na vlažnu grivu i počeh da je mazim najnežnije što znam. Zatreptala je, zadrhtala i potom se umirila. Najednom frknu i ustuknu. Pogled joj postade divlji i za trenutak pomislih da će me kopitama satrti, jer idućeg trena se prope i divlje zanjišta. Međutim samo se okrenu i u divljem galopu nestade je u šikari. U prvi mah umalo ne poslušah ustreptalo srce i gotovo pođoh za plemenitom životinjom. Srećom, razum je prevladao, pa se zaputih ka selu, prepun nemirnih misli. Seljani me nisu odbili, ali su od mene zazirali i za mojim leđima sve češće sam razaznavao došaptavanja o vradžbinama Šumske Majke.

Nedugo potom pridružio sam se jednom trgovačkom karavanu i sa njima otputovao u Carigrad.

I dan danas sa gnušanjem od sebe odbijam pomisao da je ono što je usledilo posledica žala od susreta sa divljačnom kobilom. Radije to olako pripisujem uticaju poročnih carigradskih ulica, poodmaklim godinama, te slabosti tela i duha. Te je godine zima bila izuzetno surova i trgovački putevi ostadoše zavejani. Karavan kojim sam došao bio je jedan od poslednjih koji se odvažio na putovanje i posla za vodiče nije bilo. Dokonost me nagnala da se spustim u mračne carigradske mehane i prepustim se užicima vina i opojnih istočnjačkih trava. Ušteđevine je bilo dovoljno da duže vremena lagodno živim i prepustih se raspusnom životu. Nije mnogo prošlo, a sestercije što sam neoprezno trošio nanjušiše kurtizane carigradske, pa me počeše saletati. Moja ocvala muževnost se stade buditi i počeh verovati da sam mužjak nad mužjacima, privlačan ženama i omiljen među muškarcima. Lakovernosti mojoj granica nije bilo. Počeh posećivati trke zaprega i borbe divljih zveri i zahvatila me je kockarska strast. Ušteđevine nestade i pre no što je zima prošla. Dugovi ostadoše, prijatelji nestadoše, a nijedan trgovac ne htede u službu uzimati omatorela pijanca, koliko god mu prošlost čuvena bila. Tako se nađoh u procepu. Što je opasnost od poverioca veća bila, sve sam se češće u mislima na obale Dunava vraćao. U strahu da slobodu ne izgubim i robom postanem, počeh razmišljati o vrednosti u sestercijama lakonoge šumske ždrebice. Od zlih misli do mračnog putovanja nije dugo trebalo. Tek što proleće krete, ja se nađoh na putu prema severu.

.
.

Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo prvi" na Facebook Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo prvi" na Google Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo prvi" na My Yahoo! Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo prvi" na Live Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo prvi" na MySpace Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo prvi" na Twitter Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo prvi" na Digg Pošalji "OBALE DUNAVSKE - Deo prvi" na del.icio.us

Ažurirano 04.02.2013. u 05:38, autor: Stipan Severnjak

Oznake: zenica
Kategorije
Priča

Komentari