Nazvao učenik profesora u 3h noću i pita ga:
-Profesore jel spavate?
-Pa naravno da spavam, kakvo je to pitanje u ovo doba, pa šta vi radite?
-Učim, mamu ti *****!
-Uči sine biće para, govorio je otac svom sinu studentu, koji mu se uvek jadao kako mu fali novaca za studije, a zvao se Bora, u Somboru šesdesetih poznat kao Bora Arap. Sombor tada nije imao nikakvu visoku školu, te je biti student u Somboru, pa makar kakav, tada kao i danas uostalom, značilo biti nešto kao velegradska elita. No i tako, koliko je po celom gradu bio poznat, lako je naslutiti da Bora nije ostao poznat po tome što je bio baš uzoran student,
Ne, naprotiv.
Doduše, bio je i ostao je, ako ne baš uzor, a ono svakako legenda svoje generaciije, kao i njegov otac sa njim. Na svaku njegovu o manjku para, otac mu je govorio samo neka uči, pa će mu biti para koliko treba. Priča kaže još, da je i svaki put, kad bi mu se sin požalio, otac revnosno ostavljao poprilične sume papirnih novčanica među stranice sinovljevih teških knjiga fakultetskih, koje je njegov sin revnosno vukao sa sobom svakog vikenda, kada bi iz velegrada doputovao kući, svojoj majci na žutu supu. Otac je to činio naravno krišom od oćiju studenta. Da uhvati pogodan trenutak za to, nije mu bilo naroćito teško, budući da su te Borine knjige, uostalom kao i knjige svih somborskih studenata, koji ih i danas revnosno vikendom tegle u Sombor, vikend provodile u tihom miru blaženog zaborava, počesto ni ne raspakovane iz kofera. Pregledavši u tim trenucima na kratko sinovljeve knjige, otac, neškolovani trgovac mogao je da primeti samo koliko su ti teški udžbenici, premda spolja izlizani od prepakivanja valjda, iznutra skoro netaknuti kao novi,
iako su višnje već odavno procvetale.
Udišući miris sveže štampe iz sinovljevih knjiga, gušio je prirodno oćinsko razočaranje i strepnju. Listajući tako te knjige pronalazio je novčanice koje je tu još zimus ostavio. Pitate se kako ih je prepoznavao i kako je znao od kada tu stoje? Pitajte to bilo kog trgovca starijeg od pedeset godina, biće sav srećan potanko da vam objasni, sa dosta sete doduše i bolje ga tada ne pitajte, odakle mu ta seta zbog običnog svakidašnjeg prljavog novca. Kada sad pokušate da zamislite duboko zabrinutog oca, kako krijući se u thoj pomrčini nekakve ostave, prebira po studentskom bagažu svog sina i dok mu se otimaju prigušeni, ali teški uzdasi, ne biste mogli reći da je to isti onaj čuveni prepredeni trgovac, po kom su mu i sinu dali nadimak. U takvim trenucima svakolikih ali dubokih iskušenja, svaki čovek se pokaže u pravom svetlu svoje duše.
Eh, još da je u ljudi oko nas i malo mudrosti pride, pa da sve to mogu kadgod da i uvide, a ne sve krijući se ceo život kao lopovi jedan od drugog?
Bora je, koliko znam pripadao onoj baby boom generaciji, koja je danas uveliko u penzijii. Oni su generacija kojoj pripada najveći broj naših prvih, pradavnih živih i opipljivih uzora, da ne kažem idola. Tokom Velike Reke oni plivaju negde na pola zamaha ispred nas, klinaca, sa početka šesdesetih, koje su po osunčanim somborskim parkovima, u ritmu ranih Bitlsa, mlade mame ljuljale u novim škripavim kolicima, a isto tako na pola zamaha iza naših starih, ta generacija večitih šarmera. Voleo bih da znam da je i Bora još i sad tu negde među tim držećim penzosima, mada se o njemu već dugo nije ništa načulo, a mene vesti o smrti nekog dragog, još uvek uredno zaobilaze.
Moj Stari je svojevremeno nešto drugovao sa Borom, mislim, ko nije na kraju, pa se tako zgodilo da Bori Arapu, najvećem somborskom iferantu najlon kesa svih vremena, dugujem večnu zahvalnost što je mene, tada petogodišnjeg paplajza, naučio da plivam.
Leto 68. ili 69. bilo je kao i sva tadašnja dugo, toplo i prašnjavo.....
