ALI ČULI STE ZA MENE, ZAR NE? - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

ALI ČULI STE ZA MENE, ZAR NE?

Oceni ovaj blog
.
.
.
Intervju objavljen zadnjeg dana 2012 u Webzinu „Helly Cherry“. Razgovor vodila: Tamara Lujak
( http://www.hellycherry.com/2012/12/nesto-dise-u-mojoj-torti-antologija.html )




HC: Ko je i kako došao na ideju da se sastavi antologija kratkih, novogodišnjih priča strave?

SŠ: Projekat „Nešto diše u mojoj torti“ ima svoju predistoriju dugu nekih šest meseci. Sve je počelo od Borisove ideje da se okupi nas nekoliko prijatelja i da napišemo zbirku fantastičnih priča sa tematikom Vojvodine. Naizgled jednostavan zadatak, ali se pokazao tvrdim orahom. Iako smo i taj projekat doveli do finala uključujući priče, ilustracije i naslovnu stranu zaglavili smo kod plasiranja. U međuvremenu Goran je došao na ideju da zaobiđemo izdavače i pred novu godinu napravimo zbirku priča strave sa tematikom novogodišnje noći koju bismo besplatno delili u E formatu.


HC: Ko je i kako vršio odabir priča?

SŠ: Niko. Funkcionišemo po principu komune. Sve priložene priče su prihvaćene, s tim da su neke od njih doživele ogromne izmene zbog primedbi koje su ostali članovi ekipe na njih imali.

HC: Kad je fantastika u pitanju, kako je izgledala književna scena nekad (kod nas i u regionu), a kako izgleda danas?

SŠ: Književna scena je postala izuzetno živahna, čemu je mnogo doprinela i široka upotreba interneta. Postoji mnogo net lokacija na kojima se objavljuju priče neafirmisanih autora, koje se čitaju i komentarišu, dakle u većoj ili manjoj meri dospevaju do publike. Moram priznati da sam tu našao i neka izuzetna ostvarenja, najčešće pod nikom, ili od meni potpuno nepoznatog autora. Čak i bez toga štampa se mnogo novih knjiga. U Srbiji je u ovom veku odštampano preko 10.000 originalnih, novonapisanih domaćih dela (romana i zbirki priča). Po pravilu velikih brojeva ovde ima neviđeno mnogo đubreta, ali po istom pravilu iz kvantiteta se na kraju uvek izrodi kvalitet.

HC: Književna scena se promenila nekoliko godina unazad. Stasali su neki novi pisci. Kako su i koliko pisci koji su ušli u ovu antologiju tome doprineli?

SŠ: Književna scena je uzbudljivija nego ikad. To, naravno, ne mora da znači da je trend pozitivan i najbolje bi bilo kada bi se publika izjasnila o tome. Pisci, zastupljeni u ovoj antologiji tek stasavaju pa je prerano govoriti o njihovom doprinosu tim promenama. Ja u svakom slučaju nisam osoba koja bi to mogla da proceni.

HC: Sa kojim ste se sve problemima susretali tokom rada na antologiji?

SŠ: U samom startu od deset učesnika polovina se povukla. To nas je nagnalo da proširimo spisak učesnika sa još nekoliko ljudi koji sada čine „čvrsto jezgro“ ekipe. Posle višemesečnog žestokog posla, ne samo na pisanju, nego i na međusobnoj kontroli, dizajnu, ilustracijama, prelomu i svemu ostalom, najzad smo ponudili svoje čedo izdavačima. Bili smo ubeđeni da će nas zajednički nastup učiniti zanimljivim, posebno ako se uzme u obzir da smo u svojim redovima imali i dva prilično poznata imena. Šipak! Ponovila se priča koju je svako od nas ponaosob već nebrojeno puta prošao. Nikog nije interesovao rukopis. Odrapili su nam cenu za uslugu i tu bi se svi pregovori završavali. Što je još gore, negde usput projekat je provaljen, pa smo proglašeni opasnom spregom koja jedno drugom piše recenzije i tajno priprema autonomaške spise. Ne samo da nam zbirka nije objavljena, već smo došli i na glas kao pobunjenici i zaverenici. U međuvremenu sve smo više zapadali u zamku ''napaljenosti''. Želeli smo da bude ''nešto''. Nešto na šta možemo da budemo ponosni. Realno, sve su nam ''šeme'' tonule: razni kontakti su dali razne odgovore, ali izdavanju nismo bili bliži. Najzad smo počeli da razmišljamo o samofinansiranju izdanja i malo je falilo da se okrenemo zadovoljavanju sopstvenog ega. Da imamo ''knjigu''. Da se pohvalimo rodbini, Da nam neko napiše ''recenziju'', koju isto tako niko neće čitati.

HC: Koje F, NF i H teme najviše zanimaju autore koji su se našli u antologiji? O čemu najradije pišu?

SŠ: Generalno, urbana fantastika i horor, dodao bih i postapokalipsu. Mada, nikad se ne zna šta će kom autoru sledeće da padne na pamet.

HC: Koje pisce vole da čitaju autori zastupljeni u antologiji? Ko je i kako uticao na njihovo stvaralaštvo?

SŠ: Boris obožava Kinga, Milkini omiljeni pisci su Buccati, King i Barker, Goran čita Poa, Lavkrafta, Barkera i Bodlera, Igor kao uzore navodi Poa, Barkera, Agatu Kristi, Samjuela Beketa, ali i Dejvida Linča. Andrea najviše čita horore i trilere i omiljeni pisci su joj Steven King, Ann Rice, Erik van Lustbader i B.D. Benedikt, a na Sašu je mnogo uticao Teri Pračet. Što se mene tiče to su Legvinova, Loverkraft i Gibson. Međutim ja bih razdvojio ono što sam čitao od uticaja na moje stvaralaštvo. U stvari, daleko najveći uticaj na mene kao pisca (oh, kako ovo uobraženo zvuči) imao je Radmilo Anđelković. Odavno znam za njegovo ime i mnoga sam njegova dela čitao, ali nije to bilo ono što bih nazvao uticajem. Od trenutka kada je prvi put primetio moje radove Radmilo me je počeo usmeravati u pisanju i sada već slobodno mogu reći da mi je bio i ostao svojevrsni mentor. Eto, to je bio presudan uticaj na moje stvaralaštvo.


HC: Čemu su autori najviše poklonili pažnje: stilu, kompoziciji, atmosferi, temi, obrtu…

SŠ: To baš i nije ujednačeno kroz celu zbirku, jer radi se o grupi međusobno prilično različitih ličnosti, pa su samim tim i njihove priče drugačije izvedene, sa različitim prioritetima.

HC: Zašto je, s jedne strane, fantastika zahvalna, a sa druge zahtevna za pisanje?

SŠ: Teško pitanje. Ja sebe ne vidim kao pisca fantastike, mada je većina mojih priča više ili manje u tom domenu. Bez obzira da li se odvijaju u svemiru, u budućnosti ili kroz neke bajke i legende, obično se storije kojima se bavim zasnivaju na vrlo bliskim i realnim događajima i razmišljanjima.

HC: Imali ste zavidan broj poseta na Internet stranici http://bit.ly/RB2nZ1, preko 800... Kako je publika primila antologiju?

SŠ: Koliko god čovek verovao u svoje delo, uspeh ga svaki put iznenadi. Posmatrano jezikom brojki uspeh je bio čudesan. Prvog dana imali smo preko 800 preuzimanja zbirke, sledećeg smo debelo prebacili „tiraž“ od hiljadu primeraka i najzad smo se ustalili na postojanom ritmu od stotinjak preuzimanja dnevno. Tempo pristizanja lajkova na fejsbuku je takođe bio frapantan. Preko 300 lajkova u prvih nedelju dana! Lidija Beatović je to opisala kao „fenomen koji je podigao toliko prašine da se na njemu zagrcnu i kaktusi“. Sa reakcijama na same priče stvari stoje malo drugačije. Negde su hvaljene, a negde popljuvane. Najozbiljnije primedbe odnosile su se na nedostatak „uredničke ruke“ i recenzije, što i jeste bilo očekivano jer urednika i recezenta nismo ni imali. Solidarno smo odigrali sve uloge, iskreno govoreći ne baš najbolje pripremljeni, pa primedbe o amaterizmu zaista stoje. Radmilo Anđelković mi je jednom rekao da je objaviti priču u istom rangu kao i skinuti gaće u javnosti. Svako ima pravo da te ismeje i popljuje. Dakle, mi smo gaće skinuli i zbirka je zaživela svoj život. U trenutku kad smo naše pisanije stavili na uvid javnosti, svojina nad delom prešla je u posed čitaoca i kritičara, kako priznatih, tako i samozvanih. Stisnuli smo zube i pregrmili ono loše i iskreno se obradovali svakoj pohvali.Moj omiljeni junak Džek Sparou kad ga ukebaju Englezi lepo sasluša litaniju kako ima kompas koji ne pokazuje sever, pištolj bez naboja i zarđali mač, te je najkukavniji gusar za koga je komandant odreda ikada čuo. Međutim, on mrtav 'ladan odgovara: "Ali čuli ste za mene, zar ne?" Tako i mi, svoj smo cilj postigli. Poenta svega je bila promocija, a cilj dopreti do što šireg čitalačkog kruga. Sa žanrovskom zbirkom priča, široj publici potpuno nepoznatih autora, zainteresovali smo neočekivano veliki broj ljudi da se posluži „Tortom“ i to na tržištu koje bije glas da se čitaju isključivo do besvesti reklamirani autori, više estradne ličnosti nego stvaraoci. Neafirmisani autor, ma koliko kvalitetan bio, nema mogućnost da mu knjiga dospe do velikog broja ljudi.


HC: Ima li još uvek neotkrivene građe za pisce?

SŠ: Ha, ha, ha, postoji tvrdnja da su sve priče već ispričane, samo treba naći način da se one ispričaju na drugi način. Dakle građa postoji, sve što treba učiniti je dekomponovati drevna zdanja i načiniti nove monumentalne spomenike.

HC: Imate li sličnih planova za sledeću godinu?

SŠ: U planu nam je plasiranje još jedne zbirke, one koju smo prvobitno pripremili pod nazivom V-zbirka, fantastika iz ravnice. Da li će to biti neka varijanta slična diverziji sa „Tortom“, ili će proći kroz uobičajenu proceduru sa profi lektorom i urednikom i naći se ukoričena na polici sa cenom, manje je važno. Dokazali smo da je moguće napraviti književni događaj čak i kada se zaobiđu veliki izdavači. Moje lično mišljenje je da je jedino važno da nastavimo da pišemo, družimo se i dobro se osećamo zbog toga. Dobre volje za buduće projekte ne nedostaje.
.
.
.

Pošalji "ALI ČULI STE ZA MENE, ZAR NE?" na Facebook Pošalji "ALI ČULI STE ZA MENE, ZAR NE?" na Google Pošalji "ALI ČULI STE ZA MENE, ZAR NE?" na My Yahoo! Pošalji "ALI ČULI STE ZA MENE, ZAR NE?" na Live Pošalji "ALI ČULI STE ZA MENE, ZAR NE?" na MySpace Pošalji "ALI ČULI STE ZA MENE, ZAR NE?" na Twitter Pošalji "ALI ČULI STE ZA MENE, ZAR NE?" na Digg Pošalji "ALI ČULI STE ZA MENE, ZAR NE?" na del.icio.us

Oznake: torta
Kategorije
Osvrti

Komentari